Hamović: Ćirilica je naše ogledalo

NAŠA kultura s drugim kulturama deli posledice nepovoljnih globalizacijskih kretanja, a sve to pojačano oskudicom i smutnjom u nama samima. Nad Srbima se, ne od juče, odvija opit razaranja istorijske svesti, izobličenje kulturne fizionomije. U tome saučestvuje površni i korumpirani deo naše elite odgajen u titoizmu, i to s oba sučeljena pola javnog spektra - kaže, za “Novosti”, Dragan Hamović, književnik i posebni savetnik ministra kulture.

Kao i u većini tema bitnih za održanje, Srbija se, po njegovim rečima, obrela u novom veku sa starim slabostima i rđavim nasleđem jugoslovenske jezičke politike.

- Raskinuta jezička zajednica, oktroisani novi politički jezici na području, lingvistički gledano, vukovskog srpskog jezika. Ove su okolnosti naši državni kormilari uglavnom ignorisali, kao da će se rešiti same po sebi, nespremni da čuju glas jezikoslovne struke. A identitetski konstruktori novih nacija otkidaju, prema potrebama, od naše jezičke i književne baštine - ističe Hamović i dodaje. - Izostajao je zvanični odgovor Srbije, pored svih ukazivanja i otpora pojedinaca u statusu kulturne gerile. Sa zanimanjem očekujem s vrha najavljenu Deklaraciju o opstanku srpskog naroda, koja bi trebalo i da pitanja srpskog jezika i njegovog matičnog pisma postavi na ozbiljan način. Nakon izjava valja da slede i sistemski zasnovane aktivnosti, u prosveti, kulturi i javnom životu. Zarad opstanka, ni zbog čega drugog.

PROČITAJTE JOŠ: „Službeni glasnik” o Sajmu knjiga: Pazar preči od čitanja?

* Ako našu brigu o jeziku i pismu uporedimo sa onom koju sprovode države u okruženju, druge slovenske ili zemlje zapadne Evrope, koju ocenu bismo dobili?

- Iskustva su različita. U Poljskoj, na primer, društvenu brigu o jeziku vodi Savet za poljski jezik, u Francuskoj to čini Akademija nauka. Pre tačno dvadeset godina, osnovan je Odbor za standardizaciju srpskog jezika, a čine ga sve merodavne naučno-kulturne ustanove. Doskora, preporuke Odbora, upućivane radi orijentacije javnosti i nosilaca odluka, ostajale su bez odziva. Ujedno, na osetljiva jezička pitanja, prećutno, činjene su štetne a dalekosežne političke koncesije. Zato je aktuelni kabinet Ministarstva kulture i informisanja pripremio, pored predloga Strategije razvoja kulture, tekst predloga za izmenu Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, koji predviđa preciznije i šire određenje domena službene upotrebe srpskog jezika i ćiriličkog pisma, kao što uvodi i Savet za srpski jezik, telo Vlade za jezičku politiku. Prema predlogu, većinu članova treba da predlaže struka, tj. Odbor za standardizaciju srpskog jezika.

- Pitanje jezika i pisma je višestrano i utemeljujuće, prostire se u domenima prosvete, kulture i medija. Pored osnaživanja zakonskih obaveza u realnim okvirima, razmišlja se o raznim podsticajnim merama za pospešivanje ćirilice, kao ugroženog kulturnog obeležja. Nije reč o presiji i represiji, stalo nam je da se, pre svega, ojača svest o potrebi da tu kulturnu tekovinu valja očuvati, jer opšte prilike ne idu ćirilici naruku. Treba unaprediti predložene mere, dopuniti ih prema iskustvima drugih i nalozima iz praktičnog života. Strategija takođe naglašava i zapušteno pitanje lektorata srpskog jezika u svetu, što je, organizaciono gledano, u resoru obrazovanja, ali se veoma tiče i kulture.

* Koje su najčešće zamerke i osporavanja nacrta strategije na koje ste naišli tokom javnih rasprava?

- Mimo široke podrške na koju smo nailazili širom Srbije, mediji su pojačavali ton primedaba čiji je izvor nasleđe totalitarnog karaktera, sada prerušeno u nove odore i s novim zvezdičastim znamenjima. Za takve je prigovarače, sada kao i u doba idealisanog Titovog režima, pitanje ćirilice opasno ideološko, a ne kulturno pitanje. Podmeće se, naime, da se samim otvaranjem ćirilične teme latinica zabranjuje, kao da je to uopšte moguće. I na ideje o podsticajima za korišćenje ćirilice javljaju se neumesna podmetanja. Kao kad bi, recimo, državne mere za pomoć roditeljstvu neko proglasio za “bećarski porez”, za namet. U magmi takvih ideološki vrućih glava, svako ovakvo zalaganje oglašava se političkim etiketama najnižeg reda. A na tolike protivkulturne radnje dugog trajanja i brutalnih posvedočenja, usmerene protiv kulturnog nasleđa i savremenosti srpskog naroda, takvi otvoreni duhovi ne reaguju ili ih relativizuju i traže viša opravdanja. Govori se da nije problem ćirilica nego opšti nivo pismenosti. Tačno, ali je očito da se baš polupismen svet okrenuo latinici, prateći opšte trendove i brendove.

* U kojoj meri je ćirilica danas zaista ugrožena?

- Ko ima oči neka gleda, neka zaključuje i ne ubeđuje druge da su očiglednosti prividi. Nisu toliki problem table na našim ulicama, od Beograda do Trgovišta, koje su, u ime javne klime bezuslovne otvorenosti, odavno prepuštene latiničkoj inerciji. Stvar je u tome što se, kao opšte mesto, na ovu kulturnu temu, uporno ponavlja da je to svejedno, da obrazovan čovek ne pravi razliku između dva pisma. U jezičkoj praksi, to je razumljivo i potrebno. Ali, ako znamo da drugim narodima, u okruženju, nije nimalo svejedno, nego prema ćirilici pokazuju nulti stepen tolerancije, onda ostaje da se zapitamo o elementarnom samopoštovanju. Kako se odnosimo prema realnosti i prema istorijskim faktima da je 1915. austrougarski okupator ćirilicu zabranio u Srbiji a da je njena zabrana bila među prvim zakonskim aktima u NDH. Nismo takvim pristupom otvoreni i široki, nego smo kulturno neodgovorni. Razume se, ne iscrpljuju se naše nevolje i potrebe na temi ćirilice, ali je status ćirilice ogledalo našeg ukupnog stanja.

PROČITAJTE JOŠ: Gase Kulturni centar

* Kako ovo pismo približiti generacijama koje su uronjene u digitalni svet?

- Naraštaju što raste u doba digitalne kulture jezička kultura, verbalni činilac naglo siromaši, kao, uostalom, i društveni, komunikativni činilac. Ali, tu su i prednosti. Tehnoloških prepreka za opstanak ćirilice u virtuelnom prostoru nema. Prepreke su, ponavljam, u nama samima. Verujem, ipak, da se kulturno samosvesnija pokolenja Srbije uveliko oblikuju i kroz prostor novih medija na koje su upućeni. Ima u ljudima nešto dublje i duhovno vitalnije što neizbežno traži svoj izraz.