U ŽARIŠTU NOVIH IDEJA: Kako su pre pola veka MSU i njegov osnivač Miodrag B. Protić Beograd postavili na kulturnu mapu sveta

ZAHVALjUJUĆI Muzeju savremene umetnosti Beograd je zaista bio žarište ideja, informacija, dostojanstvenog primanja umetničkih dela, važno mesto na kulturnoj mapi Evrope i sveta.

Prisećajući se zlatnog doba muzeja otvorenog pre 52 godine, kao neposredni svedok njegovog nastajanja i razvijanja, ovo, za “Novosti”, tvrdi profesor Irina Subotić. Još od maja 1963, kao sekretarica Miodraga Protića, ona je učestvovala u različitim fazama priprema za otvaranje, ali i u počecima međunarodne i saradnje na jugoslovenskom nivou.

- Protić je vodio izvanrednu međunarodnu politiku, imao je visoko postavljene kriterijume, ozbiljnost teoretske misli, razumevanje za drugoga, a bio je i u dobrim ličnim odnosima sa direktorima svetskih muzeja - nastavlja naša sagovornica. - Ne samo da je jugoslovenska umetnost bila pozivana na sva ta važna mesta u svetu, već je istovremeno, što je za nas bilo veoma važno, napravio ugovore o gostovanju brojnih izložbi. Tako smo se neposredno upoznavali sa različitim pravcima i tendecijama, a i dolazili su veliki umetnici, od Pikasa do Pola Klea.

Irina Subotić,foto R.Radetić

Naša ugledna istoričarka umetnosti ne krije sreću što će se posle deset godina obnavljanja, muzej vratiti u svoju matičnu kuću. To, kako kaže, obećava da će vremenom vratiti i deo velike slave i sjaja. Podseća i na uzbuđenje sa kojim se, pre više od pola veka, pristupilo velikom činu otvaranja:

- Pripreme su počele dosta ranije, više od pola godine, jer je to bio svetski događaj. Došli su direktori vodećih muzeja: Tomas Meser iz Gugenhajma, direktor Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, direktor Muzeja moderne umetnosti grada Pariza, ali i neki od najpoznatijih kritičara kao Đuzepe Markiori.

Foto Arhiva MSU

Od samog početka, objašnjava naša sagovornica, Protić je imao čvrstu i jasnu ideju da muzej mora da ima jugoslovenski karakter, a kao ličnost znao je da pomiri različite sile koje su postojale oko njega i uspe u ovoj nameri:

- Stvorio je muzej koji je imao jugoslovenske zbirke, pravio jugoslovenske izložbe, uspostavljao saradnju sa kolegama iz drugih delova zemlje, a u sastavu Stručnoga veća bili su jugoslovenski kustosi. Na svim planovima sledio je ono što je bila velika ideja jugoslovenstva, koja je bila i socijalistički orijentisana.

Foto Arhiva MSU

I postavka je, nastavlja Irina Subotić, sledila tu glavnu liniju:

- Socijalistički estetizam, kako se to u stručnoj terminologiji zove, imao je povezanost sa ideologijom socijalizma, u koju tada niko nije sumnjao, protiv koje se niko nije javno bunio i za koju niko nije verovao da će jednog dana ući u prošlost. To su bile jasne ideje, slagali se mi sa tim ili ne, za njih se borilo.

I posle odlaska Jugoslavije u istoriju, muzeju danas niko ne može da ospori vlasništvo nad delima koje baštini, jer su kupovana novcem Republike Srbije.

- U Beogradu, gde je Protić imao veoma ugledno mesto na saveznom, republičkom i gradskom nivou, bilo je svesti da time dobija cela kultura Srbije i Jugoslavije - tvrdi sagovornica. - Razume se da je imao nerazumevanje i neprijatelje, ali kod nas ih imaju svi koji žele nešto da urade. Ovde ne postoji ličnost koja nikada nije bila okaljana, pa je i on imao rasprave sa određenim članovima ULUS-a, sa Gradskim komitetom koji se nije slagao sa nekim stvarima. Protić je “gransinjorski” preko svega toga prelazio i uspevao u onom što je hteo.

A na pitanje koliko će na ovom “novom početku” MSU moći da se izbori i povrati svetski status, sagovornica kaže:

- Potpuno je različita situacija danas. Mi ne znamo u kojoj zemlji živimo, gde su joj granice, kakva je strategija? Ono što smo čitali u nedavno objavljenom nacrtu Ministarstva kulture se ne može meriti sa tim šta je nekada bilo strateško planiranje. Srbija je sada mala zemlja, sa ogromnim problemima i apsolutno ne možemo da govorimo da će se obnoviti to što je bilo. Ali, pre svega ovde nema svesti, potrebe i želje da se u svetu predstavimo kao zemlja kulture. Da je imamo ne bismo dozvolili da 14 godina bude zatvoren Narodni muzej, a da se 10 godina renovira MSU. Četvrt veka živimo u krizama, a skoro 30 godina kultura je na marginama. Postoje problemi i u drugim muzejima, pozorištima, koncertnim salama i prvo to treba sanirati da bi jednoga dana Beograd ponovo postao relevantna tačka kulture - zaključuje profesorka Subotić.

Foto Arhiva MSU

VLADIMIR VELIČKOVIĆ: NAJZAD!

FANTASTIČNA vest! Najzad! Još da otvorimo i Narodni muzej iduće godine, pa da budemo “muzejski” kompletni i da zauvek zapušimo tu rupu kada su u pitanju naši najveći muzeji, koja zjapi sramotno tolike godine.

JEDINSTVO RAZLIČITOSTI

- NAŠA umetnost gledana je kao celina, kao predstavljanje Jugoslavije i MSU - objašnjava profesorka Subotić. - Nikada se nije govorilo da je sva ta umetnost identična, visokog nivoa, već da fantastična skulptura postoji u Hrvatskoj, kod nas u Srbiji slikarstvo, da je grafika uvek bila zanimljiva i važna za Sloveniju, da postoje određene lokalne karakteristike makedonske, ili bosanske umetnosti, da u Crnoj Gori postoji taj veliki nasledni tok Lubarde i Milunovića. Svi su imali zajednički doprinos, a razlike koje su postojale u kulturama, gradovima, republikama i pokrajinama, činile su zajedno jugoslovenstvo. Jugoslovenska umetnost kao takva nije mogla da bude kreirana, jer bi to bio veštački identitet, ali je bila jugoslovenska kulturna sredina, kulturni prostor i kulturna politika.