Komentar: Golotinja

JEDAN scenski spektakl i njegov direktni televizijski prenos u punom trajanju, od 24 sata - podelili su ovih dana javnost, a najžešća polemika otvorila se na društvenim mrežama. Suština sukoba bi se, otprilike, mogla svesti na dva pitanja: da li golotinja može da bude umetnost i sme li javni servis da troši budžetske pare na njenu "promociju".

Ovako postavljena dilema vulgarnija je i od najvulgarnijeg tumačenja onoga što kritizeri (ni)su videli na sceni ili TV ekranu.

Jer, u "Olimpu" i Fabrovom totalnom pozorištu, ko ume da gleda mogao je da vidi sve: svevremenost antičke tragedije, nepromenljivost ljudske sudbine i karaktera, izuzetnu glumačku uverljivost i izdržljivost, savršenu likovnost u četrnaest majstorskih slika...

PROČITAJTE JOŠ: BITEF: Euforija na vrhu "Olimpa"

Mogao je i da nauči da nago ljudsko telo (nesporno, ponekad zloupotrebljeno i u teatru), u ovoj predstavi ne služi nameri da sablažnjava ili provocira, već da pokazuje kako se pod kapom nebeskom, u celom ljudskom trajanju - ništa ne može ni sakriti, ni pokriti. Golotinja je, dakle, postala izgovor, poštapalica, pa i "pokrivalica" za neznanje, loše namere, predrasude svih koji su u nesvakidašnjem umetničkom delu (čiji se imperativi graniče sa podvigom) videli sličnost s rijalitijem. Treba, zaista, biti veoma zlurad ili glup, pa pomisliti da je rijaliti sve što se prenosi uživo, dugo traje i prikazuje gola ljudska tela.

Možda nije slučajno da su u vrhunskoj umetnosti prepoznali rijaliti uglavnom oni koji ga prate 24 časa, ne praveći razliku između Mace Diskrecije i Medeje. Pravi hrišćani s paganskim "Olimpom" nemaju problema, osim onih koji do jutra gledaju "Parove" - a onda idu na liturgiju.