POZORIŠNA KRITIKA: Ah, taj Bitef!

Nekada se ovaj uzvik iz naslova odnosio na (tada) glamurozni filmski festival, a danas, kada Bitef po pedeset prvi put "diže zavesu" (i ne samo zavesu), zaista se pada u nesvest, od iscrpljenosti, uzbuđenja, pa i udivljenosti prizorima iz predstave Jana Fabra "Olimp - u slavu kulta tragedije", koja je zaista trajala puna 24 sata.

To neobično trajanje (možda je bilo bolje da smo pet dana uzastopno gledali po četiri sata predstave, da je stvarno vidimo u celini) je najjači argument za frenetični aplauz i oduševljenje oko dve hiljade gledalaca u Sava centru, tridesetak minuta pre kraja, jer je Fabr, mudro, u tim, poslednjim minutima, zamislio da žurka na sceni počne, u očekivanju da sat pokaže 18.00 i da sve stane. A posle je bilo još i malo teksta.

Kada se, davno, Bob Vilson pojavio na Bitefu sa "Ajnštajnom na plaži", svaka forma je na ovom festivalu, posvećenom "avangardnom" teatru, pukla i svaka naredna predstava je zadobila pravo da bude svet i žanr za sebe.

Iako se tako čini, "Olimp - u slavu kulta tragedije", nema taj značaj za Bitefovu kosmologiju. Fabr jeste "božanstvo", pre svega, u domenu likovnosti njegovih scenskih slika, koje su, jednom reči, prelepe! Zatim, on pleni nekom arogancijom, ili zaigranošću, kada dopušta da svaka scena traje toliko, koliko on to hoće, ispitujući izdržljivost glumaca (i publike), što, opet, nije pozorišna kategorija. Diveći se izvođačima, lepoti prizora, izdržljivosti sebe samih, gledaoci su jasno osetili da prisustvuju istorijskom trenutku. No, je li on važan za teatar uopšte, za Bitef, i u kojoj meri je ova predstava istinita u prikazivanju košmara u kome se živi?

Dionizijske svečanosti su, u Grčkoj, bile, valjda, takve - sve što je slavljenje životnosti je bilo važnije od moralisanja, koje je, paradigmatski, dospelo do nas, kao diktat antičke drame i pozorišta. No, da li je neophodno (a u ovoj umetnosti opstaje samo neophodno i svrsishodno) da se ovaj dugi spektakl "začini" gledanjem ljudske anatomije "do creva"? Pritom, golišavi sirtaki je bio vrlo duhovit i zabavan svima, a naročito onima koji su ga na sceni igrali. Zaključak, "da svako ponekad treba da bude malo lud" opravdava celu predstavu, onde gde ona pokazuje moć imaginacije, talenta, posvećenosti i inovativnosti u ovom, tako starom mediju. No, to ludilo nije pokriće za navedeno (kad se nije dizala samo zavesa), a takvo izazivanje šoka, ako je to svrha, odavno je na Bitefu deplasirano. Toga je bilo mnogo, naročito na temu antike. Nekako je postalo monotono, očekivano, pa i dosadno "iščitavati" intimnu anatomiju glumaca na sceni, kao znak, koji bi mogao i da se podrazumeva.

Elem, čini se da Fabrov "Olimp..." jeste neki granični kamen Bitefa, zato što su mu trajanje i posvećenost aktera dali oreol heroja (tema herojstva je bila jedna od centralnih u predstavi). Ovaj hepening, koji je pomešao karte raznih pozorišnih žanrova (jedan od "gostujućih" dramaturga bio je i mag postdramskog teatra H. T. Leman) nas je uverio da je i najnovija predstava koreografa, konceptualnog umetnika, reditelja, pisca Jana Fabra zanosna i kada prevazilazi dobar ukus. Svega suviše, kao u trešu. Odsustvo mere ovde postaje kvalitet koji se računa, pa i kad pozorišnoj umetnosti nije neophodan.