Dnevnik zabluda: Grad đubrište

JEDAN od osnivača umetničke grupe Mediala, arhitekta i avangardni slikar Leonid Šejka opisao je savremeni grad kao đubrište. Po njemu, ne zna se gde prestaje grad, a gde počinje smetlište, jer se ono preklapa sa gradom. Ovaj umetnik blizak nadrealizmu opisao je u sirotinjskom socijalističkom Beogradu pedesetih nastanak novog tipa grada - đubrišta, najavio planetarnu civilizaciju deponija smeća, a čak je predvideo i kosmičko đubrište. Šejkin grad je razbacan po smetlištu, on je neupotrebljiv, nejasan do te mere da ni sam umetnik ne može da shvati da li živi u gradu ili smeću.

Šezdeset godina nakon Šejkinog opisa grada-đubrišta, duboko smo zagazili u njegovu viziju. Današnji gradovi u Srbiji sve su bliži umetnikovom opisu prostora u kojem se smetlište preliva u grad, gde nestaje granica između humanog urbanizma i urbicida - uništenja gradova, a arhitektonska struktura postaje urbano smeće. Decenijama smo imali situaciju u kojoj su gradska predgrađa, napadnuta bespravnom gradnjom, postajala gigantski slamovi, mesta u kojima je život nepodnošljiv do krajnjih granica. A onda je nastao period kada se urbanističko đubre sa periferija naših gradova prelilo u njihova središta, uništavajući centralne funkcije i istorijska kulturna dobra. Za razliku od slamova predgrađa, nova gradska đubrišta su na oko umivena, našminkana. Njih neretko čine skupi prostori, nove zgrade podignute na lokacijama u strogom centru ili negde usred retkih sačuvanih gradskih humanih zelenih oaza. Međutim, iako moderni, građeni na “najboljim” lokacijama, tržišno skupe kvadrature, ovi arhitektonski objekti predstavljaju tipične primere Šejkinog grada - đubrišta. Teško da može da bude išta humano u oblakoderima uglavljenim među uskim, zbijenim ulicama i blokovima centra Beograda. Život budućih stanara u šumi solitera koji se grade na podvodnom terenu Beograda na vodi ili na Mostarskoj petlji auto-puta biće težak do krajnjih granica trpljenja. Jergrad u kojem je gustina stanovanja dovedena do stepena neizdržljivosti, a saobraćaj u njemu planiran na svakodnevni kolaps, mora jednom da pukne.

U današnjem svetu urbanističkog đubreta, u centrima velikih gradova se ne stanuje. U najvećem broju oni sadrže poslovne objekte, u kojima je boravak privremen. Iz nebodera njujorškog Menhetna milioni zaposlenih žure posle radnog vremena u daleka predgrađa, gde žive u parkovskim gradovima, u kućama podignutim u zelenilu. Oni hrabri koji mogu da izdrže pritisak života u današnjim gradovima-đubrištima, redovno imaju alternativu u kućama za odmor. Nažalost, u našem savremenom urbanizmu nestaje i mali trag humanosti urbanog života. Veliki gradovi u Srbiji pretvaraju se u Šejkina đubrišta, a njihovi stanovnici postaju zatočenici života u gradu - đubretu, maštajući o životu u nekim drugim, humanim, ruralnim sredinama.