Stanka Todorović: Ode ljudima koji trpe teret života

NISAM se trudila da budem popularna, a to ima svoju cenu. Ni ljudi u mom ulazu ne znaju da imam atelje. Živim povučeno i skoro monaški, što mi prija - kaže kroz osmeh slikarka Stanka Todorović (71) u razgovoru za “Novosti”.

Nedavno je, bez mnogo pompe, u “Cvijeti Zuzorić” održala retrospektivnu izložbu “Svetlost i svetost” na kojoj je prikazala izbor iz opusa stvaranog protekle četiri decenije, mada smatra da je u slikarstvu još od dečjeg doba.

- Seosko sam dete i privilegija je što sam odrasla u prirodi. Ništa od umetnosti nije stizalo u moje selo, ali celo selo je bilo umetnost - započinje priču sagovornica. - Sećam se kada sam bila bolesna i ležala u krevetu gledajući u ručno pravljen neravan plafon. Pravi film promicao je pred mojim očima, dok je promenljivo svetlo dodirivalo materiju. Istraživala sam te slike na plafonu, pa sam u glini pravila sve oblike koje sam slutila. Stvarala sam i crteže na seoskom putu koji bi se uglačao posle kiše i mnoštva koraka ljudi koji bi njime prošli. Potreba koja je data onome ko ima talenat stalno postoji i to je opredeljenje koje vas ne pita da li ga želite.

* Vi ste to iskoristili, pa ste se za grafičara počeli obrazovati još u srednjoj školi primenjenih umetnosti...

- Kada sam imala 14 godina, nastavnica likovnog mi je organizovala samostalnu izložbu u Aranđelovcu, a istovremeno sam boravila u Novom Sadu i polagala prijemni. U srednjoj školi sam izučavala grafiku, rad u štampariji i dekorativno pismo. Kolege i ja smo prve pare zarađivali na Poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu jer smo “iz ruke” pisali i crtali; sećam se da sam za “Alevu” crtala paprike i još neka ukrasna slova. Primenjena umetnost mi je bila korisna, ali profesori su me usmerili na Likovnu akademiju.

“Seoska misionarka”, “Oda vegetaciji”

* U kom likovnom izrazu se najviše pronalazite?

- Počela sam sa grafikom, kojom sam izražavala ljutnju na neke društvene pojave. Na primer, rugam se venčanju istoimenim delom, jer je krasno i divno, a kasnije uslede modrice i bol. Na studijama sam čitala i Solženjicinovo delo “Odeljenje za rak”, koje me je obuzelo. Uletela sam u priču i patnju ljudi osuđenih na smrt i napravila grafiku koja je bila 1972. nagrađena priznanjem iz fonda “Đorđa Andrejevića Kuna”. Sve grafike na postdiplomskim s tudijama sam radila u akvatinti, koja zahteva rad sa kiselinama, ali posle u kući nisam mogla da obezbedim uslove za to.

* Kritičari kažu da je vaš likovni rukopis utemeljen u tradiciji i da odiše ljubavlju prema podneblju u kojem ste stasali. Kako to uklapate u savremen likovni izraz?

- Još davno sam u linogravuri stvorila, na primer, “Odu vegetaciji”, koju sam povezala sa svojim seoskim iskustvima. “Ruralni tip” je pak zahtevao kombinovanu tehniku, pa sam iskoristila jutu i uljanu boju. Zahvaljujući mom poznavanju čoveka sa sela, a i podstaknuta pričama Danka Popovića, stvorila sam “Milutina zemljanina”. On je metafora seljaka obuzetog poslom koji na svojim leđima drži celu zemlju. I seoskoj ženi sam odala priznanje portretom “Seoske misionarke”. To je oda ženi koja trpi teret i brine za mnoge životne detalje, ali zadržava odlučnost. Njen izraz lica govori o energiji ratnika, a crveni karmin i detalji simbolišu ženstvenost i zavodljivost.

foto V.Danilov

* Kako se umetnik oseća kada retrospektivnom izložbom podvuče crtu ispod opusa?

- Retrospektivna izložba je umetnikov testament koji je namenjen svima i koji stvara osećaj da je nešto ostalo. Svaki pojedinac uradi onoliko koliko mu okolnosti dozvole. Srećom, moje su bile dobre jer sam živela u vremenu kada je postojala strategija u kulturi. Posle izložbe promišljala sam o nazivu Kusturičine knjige “Smrt je neprovjerena glasina”, jer retrospektiva podrazumeva sumiranje onoga što ste stvorili. Sigurna sam da još imam sadržaja u sebi, ali je pitanje koliko ću toga moći da ostvarim.

“Milutin Zemljanin”

BRIGA O MANASTIRIMA NA KIM

POSVEĆENOST duhovnim vrednostima i društvenoj odgovornosti Stanka Todorović iskazivala je u mnogobrojnim prilikama kada je prodajom slika pomagala unesrećenim ljudima i obnovi manastira na Kosovu i Metohiji.

- Dugo sam obilazila manastire i stvarala dela za izložbe “Zvona Metohije” koju sam radila sa Zoranom Čalijom i Vesnom Marković. Cilj nam je bio da spasemo spomenike kulture na KiM koje su naši praroditelji stvorili. Oko ideje su se okupljale i druge kolege i davali značajna dela. Koliko sam samo slika dala za humanitarnu pomoć unesrećenima, mogla sam tri kuće da imam, ali ne žalim - kaže Stanka Todorović.