Nepismene reklame nikad ne odmaraju

DOK vaše srce radi, drugi organi odmaraju - otprilike glasi reklama, koja se često "vrti" na svim televizijama. U drugoj smo slušali kako je na akciji "meso bez kosti", dok se u najavi finala pevačkog takmičenja danima ponavljalo da je neko od favorita "uslišio savet" stručnog žirija. Da i štampani mediji prave greške ne samo u gramatici nego i u značenju reči, svedoči primer teksta u kome novinar piše kako su na šteti (umesto tamošnji) "ondašnji proizvođači" (misleći na hrvatske), brkajući vreme i mesto...

Sve u svemu, davno je prošlo vreme kada su mediji bili uzor za pravilan govor i napisanu reč. Kao da nas čitava večnost deli od ere čuvene Drage Jonaš, koja je početnike učila pravilnim akcentima, dikciji, pa i pismenosti. U međuvremenu, stasala je cela jedna generacija manje obrazovanih novinara, ali i lektora (na kojima se sve više štedi u medijima). Kako i zašto smo izgubili utemeljene standarde, u svemu pa i u pismenosti?

- Insistiranje na ličnom idiomu i načinu izražavanja, kao jednako vrednom i važnom, bez obzira na to da li se uklapa u pravilan govor ili ne, doveo je do potpunog zanemarivanja standarda. Posledica je da se nepravilni oblici ne prepoznaju i prihvataju kao valjani - objašnjava dr Aleksandra Kuzmić, profesor književnosti. - Tako se više ne možemo osloniti ni na informativne TV programe, koji su bili obrazac pravilnog govorenja. I nije reč samo o nepravilnim oblicima već i o nepoznavanju akcentovanja reči, dikcije. Slušamo nemušto izgovorene, "poluotpevane" rečenice bez tačke.

Glavni oblici komunikacije, podseća dr Kuzmić, izvan televizijskih programa su SMS poruke, blogovi, internet:

- Svako piše onako kako zna i ume. Taj manir je postao potpuno prihvatljiv i deo je javnog govora. Posebno loš uticaj na jezik imaju brojne javne ličnosti koje nepravilno govore zato što ili toga nisu svesne, ili smatraju da ne bi trebalo bilo šta da promene. Takođe, ne postoji ni svest o tome da različite prilike zahtevaju različite registre u izražavanju, formalne ili neformalne - ističe naša sagovornica. - Da ne govorimo o uticaju engleskog jezika, onde gde mu nije mesto. Primer je upotreba pasiva ("dobili smo informaciju od strane naših gledalaca" umesto "gledaoci su nam javili"), čuje se i "on ima želju" umesto "on želi", saobraćajni incident umesto saobraćajna nesreća i slično.

* Ilustracija Toše Borkovića

Nebojša Bradić, glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa RTS, kaže da je sve primetniji nedostatak lektora, kako u pisanim, tako i u elektronskim medijima:

- Za razliku od RTS, danas mnoge komercijalne televizije sa nacionalnom frekvencijom očigledno i ne osećaju potrebu da angažuju lektore. Bez ikakve govorne kulture razvijaju svoje programe, kao da nemaju nikakvu obavezu ni prema jeziku ni prema govoru. Uočljivo je da ulični govor počinje da dominira medijskim prostorom. To se ne odnosi samo na pravopisno-tehnički aspekt govora već i na artikulaciju. Na radiju i televiziji sve češće primećujemo prostačenje jezika i "frfljanje".

Za to odgovornost snosi i takozvani "srpski rijaliti", čiji koncept razara jezik, a situacije u kojima se nalaze njihovi akteri artikulišu siromašnu misao koja postaje reprezent određene kulture.

Bradić primećuje da bezidejnost koja se pojavljuje u namernom osmišljavanju takvih formata, podstiče i utiče na siromašenje jezika, a samim tim i kulture:

- Jedna od uzročno-posledičnih veza je i politički govor, koji često svojom nekulturom pothranjuje ovu pojavu u našem javnom prostoru...

Dr Maja Vukadinović, kulturolog, smatra da nepismenost u medijima predstavlja simptom opšteg odnosa prema kulturi i znanju:

- Konkretno, znanje se kod nas proteklih decenija nedovoljno vrednuje, ponekad čak i nipodaštava. Mnogi se ponose svojim neznanjem i takve ličnosti nezasluženo dobijaju medijski prostor. Kultura je u našem društvu marginalizovana, time i pismenost, pravilno izražavanje, bonton... Stanje u medijima u ovom pogledu samo je odraz odnosa prema znanju i kulturi - ističe dr Vukadinović.

- Novinarstvo je kod nas u proteklih deset godina u ozbiljnoj krizi. Ovom profesijom se danas bave i neškolovani ili nedovoljno obrazovani ljudi.

Mnogi mediji teško opstaju, pa u takvim uslovima redakcije se najčešće odriču lektora, što je dodatni razlog za nepismene tekstove i druge sadržaje. Pošto sam i sama radila kao novinar tokom devedesetih, iz ličnog iskustva tvrdim da su tada ozbiljne redakcije obavezno imale nekoliko lektora i da se i te kako vodilo računa o tekstovima koji mogu da budu objavljeni.

NEUKOST POSTALA STANDARD

U TABLOIDNOJ kulturi u kojoj živimo i na koju se građani navikavaju, naglašava dr Maja Vukadinović, svako može u novinama da napiše šta želi i na način na koji to želi.

- Sa etabliranjem tabloidnog novinarstva, neukost je gotovo postala standard. Opasno je što se čitaoci i gledaoci koji su izloženi takvim sadržajima postepeno navikavaju na nepravilnosti u jeziku i leksici. Kao posledica opšte vladavine neukusa i neznanja, nailazimo i na nepismene reklame i druge medijske sadržaje. Jedino pozitivno je što postoji dovoljno ljudi koji, ipak, reaguju i ukazuju na ovaj problem, a to najčešće čine na društvenim mrežama...