Hampton: Američki sistem ugrožava film

ČESTO posećujem filmske festivale, a iskustvo koje stičem posećujući nepoznate zemlje uvek je dobrodošlo. Tu je i prilika da gledam filmove koje inače ne bih imao šansu da vidim. Ono što sam za kratko vreme mogao da vidim u Srbiji, je da imate puno talentovanih mladih ljudi i tome se uvek obradujem - kaže, za "Novosti", oskarovac Kristofer Hampton, dobitnik nagrade "Aleksandar Lifka", koju za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji dodeljuje Festival evropskog filma na Paliću.

Značajni engleski scenarista, dramski pisac, reditelj i prevodilac, Oskar je zaslužio za najbolji adaptirani scenario za čuvene "Opasne veze" u režiji Stvena Frirsa, autor je scenarija za filmove "Karington", "Pokajanje"... O priznanju na Paliću kaže:

- Iznenadila me je ova nagrada. Koliko god da ih dobijete, svaka vas iznova obraduje. Počastvovan sam što sam u takvom društvu, neke od dosadašnjih dobitnika i poznajem, divim se njihovom radu. Među njima je i Ištvan Sabo, sa kojim ću se sastati u Budimpešti, da razgovaramo o jednom projektu. Iako se ova nagrada dodeljuje za životno delo, nemam nameru još da se povlačim.

* Kako vidite evropsku kinematografiju?

- Nezavisnost i stvaralačka autonomija su prvenstveno glavne osobine evropske kinematografije. Ne mogu da ne primetim i to koliko su one ugrožene od strane američkog sistema.

* Šta vam najviše smeta u tom sistemu?

- Volim da počnem saradnju sa rediteljem u najranijoj fazi scenarija, a u američkom sistemu dok pišete nemate ideju ko će biti reditelj. Tek kada završite, ulazite u pregovore ko će režirati, a to zna prilično da se oduži. Tako da često kada se konačno izabere reditelj, izgleda kao da počinjete sve iz početka.

* Do koje granice ste spremni na kompromise?

- Najbolji odgovor na to je da sam tokom svoje karijere deset do dvanaest puta otpušten. Kažem im da ne mogu da idem dalje putem tih sugestija, te da to nije ono što sam zamislio na početku. Moram da priznam da sam ponosan što nijedan od tih projekata sa kojih sam otpušten nije završen.

* Šta je najvažnije u scenariju?

- Pokušavam da svaki novi projekat uradim drugačije od prethodnog, i dosta mi je teško da izaberem jedan element koji je najvažniji. Instinkt je taj na osnovu koga biram temu, a zatim tokom pisanja pokušavam da odgovorim zašto radim baš taj komad ili scenario. Uglavnom radim adaptacije i to mi je poseban set izazova. Uvek sam o sebi mislio kao o prevodiocu, jer moram da prevodim sa jednog jezika na drugi u teatru, kao i sa jednog medija u drugi - od romana u film, od filma u mjuzikl, od knjige do televizije... Ali pišem i originalna scenarija, kao za film "Karington", koji je zasnovan na životu stvarnih ljudi. Inače me najviše interesuje prava istorija, stvarni ljudi i njihova istinita iskustva.

* Smatrate li da scenaristi možda nisu cenjeni koliko bi trebalo?

- Scenaristi nisu adekvatno vrednovani, film se uglavnom pripisuje reditelju, iako je scenario osnova, ali to je razumljivo. Reditelj je taj koji ima finalnu kontrolu, osim kad je preuzme studio. Zadatak pisca je da sarađuje sa rediteljem, da se trudi da ga ubedi u svoju ideju. Najbolji reditelji uglavnom razumeju da je scenario osnova svega, ali postoje i veliki reditelji koji su paranoični prema scenaristima, kao da scenario na neki način preti njihovoj autonomiji.

* Da li se nešto promenilo posle dobijanja nagrade Oskar?

- Divno je dobiti tu nagradu, ona sa jedne strane, povećava cenu dobitnika, a s druge strane, s njom stiže i neka vrste nervoze. Prošlo je šest godina pre nego što sam mogao da radim sledeći film. Oskar donosi veliki benefit, ali i čini da se ljudi postave tako da pažljivo razmisle pre no što vam priđu sa nekim predlogom.

* Da li postoji neki scenario za koji žalite što nije vaš?

- Ako treba da se odlučim onda su to "Diskretan šarm buržoazije" Luisa Bunjuela i "Dobri momci" Martina Skorsezea. Od filmova novije produkcije izdvojio bih "Mančester na moru", koji je pravo remek-delo.