Puriša Đorđević: Držim mitinge samo u filmovima

PRE pola veka, 5. jula 1967, ratna drama "Jutro" reditelja i scenariste Puriše Đorđevića premijerno je prikazana u Puli, gde je osvojila dve Zlatne i jednu Srebrnu arenu (za najbolju režiju i scenario, i najbolji film). Svetski uspeh doživela je iste godine u Veneciji - u konkurenciji velikih autora i zvezda, poput Luisa Bunjuela sa filmom "Lepotica dana", i Katrin Denev u glavnoj ulozi, Lukina Viskontija sa "Strancem", koga je igrao Marčelo Mastrojani, premijera "Jutra" pokazala se kao događaj na Mostri. Ljubiša Samardžić osvojio je Zlatnog lava za najboljeg glumca, a Milenu Dravić je žiri kritike proglasio najboljom glumicom festivala.

- Sa "Jutrom" se dogodilo nešto izvan mojih očekivanja - kada je počelo da se prikazuje u "Kozari", gde je bila prva premijera, za neverovatno kratko vreme imalo je više od sto hiljada gledalaca. Na projekciju filma u Veneciji čak nisam hteo ni da idem, bila je zakazana po podne, i pošto sam znao da taj termin nije obećavajući, ostao sam da skitam po Lidu. Pojavile su se, međutim, iznenađujuće dobre kritike, i ekipa našeg filma odjednom je postala važna. To samo potvrđuje da svaki film ima svoju istoriju, reditelj nikada ne zna kako će se završiti ta avantura - kaže za "Novosti" Puriša Đorđević, jedan od velikana "pokretnih slika", koji je obeležio jugoslovensku i srpsku kinematografiju.

* Kako je započela istorija "Jutra"?

- Burno - 1966, kada je takozvani umetnički savet "Avala filma", koji je u to vreme bio najbolja kuća, odbio scenario "Jutra". Iako sam bio siguran da ću dobiti pare za snimanje filma, na moje veliko iznenađenje, Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Borislav Mihajlović Mihiz, Radoš Novaković, i Rođo Andrić, umetnički direktor "Avale", nisu ga podržali. Desilo se da sam se zatekao u hodniku baš kad su izlazili iz kancelarije direktora posle tih svojih konsultacija, a Mihiz se na moje pitanje "Zar je moguće da si bio protiv mog scenarija", samo nasmejao i rekao: "Pa šta, vrlo važno, dobićeš pare za neki drugi".

* Ko vas je podržao da ipak snimite jednu od najprovokativnijih, ali i najemotivnijih ratnih drama ovdašnje kinematografije?

- Kako sam u to vreme dosta radio za "Dunav film", pisao sam tekstove za raznorazne dokumentarce koje je čitao Rade Marković, u montaži se slučajno pojavio Vicko Raspor. To je čovek koga bi prostor bivše Jugoslavije trebalo da se seća. Došao je ovde iz Zagreba, nešto se tamo zamerio komunistima, bio je jedan od prvih saradnika Saše Petrovića, njegove kritike su bile stručne i ozbiljne, i bio je direktor "Dunav filma". On je uzeo fasciklu sa stola u kojoj je bio scenario "Jutra", počeo da čita. Posle nekoliko minuta, sve mu je bilo jasno. Rekao je da će "Dunav film" snimati "Jutro", iako je do tada ova kuća radila samo dokumentarce. Raspor, taj izuzetan čovek po svemu, najzaslužniji je što je "Jutro" snimljeno.

* Šta je bilo tako "opasno" i antidržavno u vašem scenariju u to vreme?

- Tema "Jutra" je bio poslednji dan rata i prvi dan mira. Rat i mir donose velike probleme, a film počinje scenom kako jedan čovek u svom malom dućanu krije so, koja je u tom trenutu bila na ceni. Kad ga partizan pita gde je so, on kaže da nema, i on ga po kratkom postupku ubije. Već ta scena "mirisala" je na ono što kasnije dolazi u filmu. General insistira da se ubiju svi neprijatelji, svi izdajnici revolucije, neće da zna ni za kakve ljudske slabosti, jer će već sutra, prvog dana mira, takva osveta biti nemoguća.

Milena Dravić ,film "  Jutro "

* I vi ste bili učesnik rata, videli ste i doživeli takve događaje?

- Ja sam, idući kroz život, naglo, u jednom strašnom montažnom rezu, ušao u rat: svojim očima sam gledao rat, iako u njemu nisam učestvovao kao član partije, kao neko ko se odazvao ustanku. Ali taj rat se okretao prema meni, i ja sam se ponašao kao režiser prema ratu. Šta je bila moja ideja? Hteo sam da ispričam sudbinu moje zemlje. Počeo sam sa ljubavnom pričom, koja se završava "Snom", koji se ne završava "Jutrom", koje je i rat i mir u ratu.

* Ostalo je upamćeno da je protiv vas i filma "Jutro" pokrenuta velika politička kampanja.

- Između prikazivanja u Beogradu i Veneciji, posle sjajnih svetskih kritika, "organ" Komunističke partije, list "Borba", počeo je na drugoj strani da objavljuje dopise raznoraznih ljudi da je "Jutro" kontrarevolucionarni film, da se lažno prikazuju partizanska borba, ličnosti. To je trajalo desetak dana, što je na nas iz ekipe filma dosta negativno delovalo, očekujući da postoje kolege koje će nas verovatno braniti. I zaista, oglasili su se filmski radnici, pojavili su se Dušan Makavejev i Saša Petrović sa sjajnim napisima kojima su branili film, a Branko Ćopić je uputio "Borbi" divno pismo. Bilo je jasno da tu histeričnu propagandu protiv filma koji je nagrađen u Veneciji mora da reši neko s visokog mesta, neki komunistički "budža", i tako se na kraju i dogodilo. Pretpostavlja se da je moralistima tadašnjeg doba najviše smetao glavni lik partizanskog poručnika, Mali, koga je fenomenalno igrao Ljubiša Samardžić, zbog scena seksa sa partizankom na grobu nekadašnjeg saborca.

* Zanimljivo je da ste uvek govorili da se nikada niste bavili politikom, i da ste uvek bili "država za sebe", iako svi vaši filmovi imaju politički angažman. Šta je vaša politika?

- Ako si pravi pisac ili reditelj, ti ne možeš da pripadaš nikome, ali to ne znači da kao pisac i reditelj ne posmatraš ono što se dešava oko tebe. Ja nikada nisam bio član nijedne partije, nisam bio šezdesetosmaš, nisam išao na demonstracije, nisam privatno govorio o politici, a nisam bio ni disident, mada su mi stavljali tu etiketu zbog mojih filmova. Meni je politika dosadna, ja sam demonstrirao i govorio o ovoj zemlji, društvu, ljudima, ljubavi... u svojim filmovima, i u dvanaest knjiga koje sam objavio. I uvek kada se govori o umetnicima i politici, ja se setim Ace Popovića. Posle povratka sa Golog otoka živeo je u stanu koji je bio u podrumu, i da bi ušli do njega morali smo da se izujemo, jer je u njegovoj jedinoj sobi voda često bila do kolena. Za razliku od Ace Popovića, slavni disidenti kao što su bili Ćosić, Antonije Isaković, Selenić, Mihiz, Radoš Novaković, živeli su u centru grada u svojim ogromnim stanovima, i zabranjivali tuđe tekstove.

foto P.Mitić

* Da li "Jutro" za vas danas možda ima neko posebno mesto?

- Nijedan film koji sam snimio nema posebno mesto. Za mene je nešto drugo važno - kad god sam pravio film uvek sam radio ono što sam hteo, i najmanje me je zanimalo šta će ko sutra da kaže.

LAV U TITOVOM KABINETU

* Ipak, posle premijere "Jutra" u Puli "završili" ste kod Tita na Brionima?

- Ne znam ko je to organizovao, ali neko je odredio pedesetak filmskih radnika da idu kod Tita na Brione. Makavejev i Žika Pavlović nisu krenuli, ali smo išli Saša Petrović i ja. Celu stvar je, naravno, vodio Bulajić, i ono što je zanimljivo, imao sam jako dobar foto-aparat, i mogao sam da snimim vrlo lepe fotografije Milene Dravić u Titovom zoološkom vrtu na Brionima. Čitavo raspoloženje tih ljudi sastojalao se u tome da su po podne svi bili već malo pijani, pa smo Milena i ja mogli komotno da "švrljamo" po ostrvu. Slikajući Milenu ugledao sam jedna otvorena vrata, i kad sam ušao unutra shvatio sam da je to Titov kabinet - na podu preko jednog bogatog ćilima stajala je koža lava sa otvorenim čeljustima. Tako je nastala sjajna fotografija Milene i lava u Brozovom kabinetu.

SNIMANjE BEZ DINARA

- KAD sam počeo pripreme za "Jutro" u prvom planu su mi, naravno, odmah bili Milena Dravić i Ljubiša Samardžić, jer su već naslutili "Jutro" igrajući u filmu "Devojka". A pošto sam u prethodnom filmu pronašao Nedu Arnerić, koja je u međuvremenu porasla, i ona je bila tu. Stigao je i Ljuba Tadić, koji je igrao generala, pa Neda Spasojević, Mija Aleksić kao kapetan Straja. U "Jutru" se prvi put na filmu pojavio Faruk Begoli, igrao je Rusa Miška, debitovao je i Dragomir Čumić. Terene za snimanje sam našao u okolini Grocke, snimatelj je bio Mika Popović, s kojim sam već radio, a snimanje smo započeli bez ijednog dinara. Najzanimljivije je sledeće - prolazeći kolima pored Požarevca primetio sam zatvor koji više nije bio u upotrebi, ali je bio potpuno starinski, pa su one sjajne scene sa Milenom i Ljubišom u zatvoru bile snimljene u autentičnom ambijentu.