Spasti delo Matije Vukovića

ZA Matiju Vukovića život je bio vajanje, a vajanje "borba neprestana", težak okršaj uvek sumnjičavog stvaralačkog duha sa nepokornom materijom. A pošto za život nije bio spreman, bar ne onim delom ljudske naravi kojom se obezbeđuje lagodan opstanak, njegovo bitisanje bilo je tek puko životarenje, iscrpljujuća i prečesto zaludna bitka za golu koru hleba i, što je važnije, za jedan minimum sredstava neophodnih za rad, za vajanje, tačnije njemu za puni i pravi život.

Naš ugledni istoričar umetnosti Nikola Kusovac ovako opisuje nepravedno zaboravljenog skulptorskog velikana, kome je posvetio svoj autorski projekat - izložbu kao opomenu, čije je otvaranje zakazano za četvrtak, u 19 časova, u Galeriji 73 na Banovom brdu, nedaleko od ateljea u kome je Matija stvarao do smrti. Ovu svojersnu retrospektivu činiće petnaestak skulptura manjeg i srednjeg formata, uglavnom iz privatnih kolekcija, kojima Kusovac želi da pokaže jedan deo bogatog opusa Matije Vukovića (1925-1985) i njegovo maestralno skulptorsko umeće.

- Nespretan, nepraktičan i stoga nemoćan da reši ma i najprostije probleme svakodnevnice, s jedne strane, a u neprestanom i sve bolnijem stvaralačkom grču, s druge, Matija Vuković je protokom vremena, umesto da jača, sve više gubio dah i usporavao korak - priseća se Kusovac.

Napominje Kusovac da se tako januara 1979, povodom Vukovićeve četvrte beogradske samostalne izložbe, posle sedam za njega "gladnih" vajarskih godina, moralo jadikovati nad gorkom činjenicom da je taj njegov dugo očekivani javni nastup doneo samo tri nove skulpture, a samo tri-četiri, i to one najmanje, bile su izvedene u trajnom materijalu.

- Ni pet-šest godina kasnije kada je, juna 1985, uz sve dužne i zaslužene počasti, došao tužan čas opraštanja od umetnikovih zemnih ostataka, stanje njegovog dela, njegove ostavštine za budućnost, nije bilo u ništa boljem stanju - nastavlja naš istoričar umetnosti. - Porazno je saznanje da se, uprkos punoj svesti o značaju njegovog vajarskog dela po kojem ga određujemo kao umetnika neponovljive autentičnosti, moćne barokne ekspresivnosti i nesalomljivog stvaralačkog poštenja, nije uradilo ništa više i bitnije bolje.

Ova retrospektiva, tvrdi Kusovac, uz punu svest o vajaru koji je u srpsku i jugoslovensku istoriju umetnosti uleteo poput blistavog meteora, idejno zreo i sadržinski bogat, ima za cilj da bude poslednja opomena: da se nipošto ne dopusti i meteorski kraj njegove vajarske ostavštine!

UMETNIK POSEBNOG KOVA

KUSOVAC podseća da se Lazar Trifunović s velikim poštovanjem odnosio prema ličnosti i delu Vukovića, uveren da se pred njim nalazi umetnik posebnog kova, koji između života i stvaralaštva stavlja znak jednakosti.