Crna rupa

Ninoslav Đorđević, „Rubište“, reditelj Kokan Mladenović, Šabačko pozorište

Toliko znan, da nema potrebe ni štampati u Programu za predstavu „Rubište“ njegovu biografiju /što bi se pokazalo nepraktičnim, ako se gostuje tamo gde ga ne znaju/, reditelj Kokan Mladenović je u svom poznatom protestnom maniru pročitao dramski tekst glumca, reditelja i pisca, Ninoslava Đorđevića.

Polazeći od stvarnog događaja, da je majka otišla na njivu sa detetom, koje se nije vratilo sa njom, i ona nije znala da kaže šta je bilo s njim, Đorđević je zamislio mračnu priču, u kojoj ne samo da nema, do kraja, dečaka Slobodana,neko se i oni koji znaju gde su, u njoj izgube. To je zbog neprobojne tame, iz koje se ne može iskoračiti nikud, osim u metaforu gubljenja svega - dostojanstva, bliskosti,ljudskosti,života... Dragana Radojević /Dragica, luda majka nestalog dečaka/, Aleksandra Pleskonjić /opasno luda majka glavne junakinje Marije/, Aneta Tomašević/ Stanika, luda majka Draganova/, Sonja Milojević /Petkana, vračara, tetka ludog Paradajza/, Kristina Pajkić /devojka ludog Dragana/, Deana Kostić i Sanja Ristić /strine ludog Slaviše,oca nestalog dečaka/ su po ovom principu poređane, jer su, sa umetničkim pokrićem, svoje junakinje uspele da prikakažu kao žene od krvi i mesa, a ne samo emanacije ludila i promašenosti. Ono što se uslovno zove ludilom, u ovoj predstavi ima mnogo oblika, a u toj dijagnozi je samo jedno zajedničko – da tu ničeg prirodnog i normalnog, zdravog nema. Aneta Tomašević je uverljivo pokazala da je ljubav pogubna po razum, pa je njena Stanika, uz mladu Devojku, koja dopušta da je siluju, da bi dokazala ljubav, tračak /poremećene/ emocije u ovom tamnom /srpskom/ vilajetu.

Čiča Dragoljub /Ivan Tomašević/, koji se mota po „Rubištu“, dodatno sapliće nesrećnike, a Čiča /Zoran Karajić/, ima ulogu da ga Marija, koju je silovao, kada mu je njen otac prodao, kao dete, za rakiju, udavi u kaci na kraju. Ova scena nije samo užasan akcenat, koji „Rubište“ vodi korak napred, ka crnoj jami, nego je, paradoksalno, i najjači simbol čitave te crne mise. Odatle nekako sviće – postaje jasniji i logičniji naš mrak.

Relativna emocija /sve dobro je u „Rubištu“ relativno, a sve zlo apsolutno/ dolazi i iz scene kada mladi ljubavnik /Miloš Vojnović/ dolazi po Slavišu/Ljubiša Barović/, oca nestalog deteta, pevajući folk ljubavnu pesmu. Slavišin vapaj za običnim pravom na izbor ledi krv – da li je zaista dotle došlo u kolektivnoj apokalipsi?! Antipod je patologija mladog Dragana /Strahinja Barović/, koji devojku koja ga voli emotivno ubija, bez razloga.

Paradajz /izuzetni Slobodan Petranović Šarac/ drugar malog Slobodana, momak sa ograničenom sposobnošću shvatanja,a sa velikom moći empatije, optužen za pedofiliju, zapravo donosi nešto svetlosti u tamu „balkanske krčme“. Njegova iskrena tuga za malim drugom ga inkriminiše, u društvu sumanutih.

Inspektori, Saša Torlaković /Svetolik,glavni inspektor/, Debeli Miško /Vladimir Milojević/ i Japanac /Nikola Breković/, od sopstvenog mraka ne vide ni kada se razdani.Nasilje rađa nasilje i indukuje haos. Unutra i napolju.

Marija /izvrsna, uzbudljiva Milica Janevska/, vratila se u „Rubište“, zapravo, po svoju metaforičnu smrt. Vračara Petkana ne uspeva da joj da magiju da zatrudni, majka je okuje u brnjicu za medvede /otac, pijandura, joj je bio mečkar/ i otera iz kuće, iz susreta sa veselim paradajzom otkrije da je njena sudbina da sama završi u kafani, telefonski se odriče dragog i braka sa njim, presuđuje Čiči, koje je silovao...I ništa.Kraj.Mrak.“Rubište“.

Poseban tok predstave bila je scenografija Vesne Popović, mnogobrojna drvena kolica puna zemlje, suve, neplodne i ružne. Sugestivan prostor za inače pretešku igru učesnika radnje.

Sa nekoliko lepih songova, koji lamentuju nad životom, neizvesnijim i tužnijim od smrti, sa nekoliko ispovesti, iz kojih saznajemo da ni dečak Slobodan ne zna gde je i da li neko treba da ga sahrani ili rodi, sa funkcionalnim videom, koji daje još jednu dimenziju psihološkom prostoru junaka, sa dramskom muzikom Irene Popović - doživeli smo „Rubište“ stomakom, mučno. A da li smo ga i preživeli, videćemo.