Dnevnik zabluda: Fasade

Prvi utisak o jednom gradu daju fasade. One su ogledalo ljudi koji u njemu žive, odraz brige društva o životnom prostoru. Fasade starih gradova nose pečat vremena, relikte nekadašnjih događaja i neretko predstavljaju kulturni identitet nacije. U odnosu na to kako se odnosimo prema fasadama naših starih zdanja, možemo da vidimo stvarnu sliku o stepenu razvoja svesti o arhitektonskoj zaostavštini, nivou razvoja prostornih potreba i opštoj urbanoj kulturi nacije. Ono što je najčešće i na prvi pogled upadljivo, jeste zapuštenost naših urbanih sredina, nizak nivo odnosa prema kulturnom nasleđu u gradovima. To je posebno vidljivo na velikom broju starih, zapuštenih i oronulih fasada, čak i onih koje su kulturna dobra pod zaštitom države. Usled višedecenijskog zapostavljanja i nebrige, stara zdanja u našim gradovima su oronula do te mere da predstavljaju ruglo. Ali kako se odnosimo prema sopstvenom nasleđu datom na gradskim fasadama?

Pre nekoliko godina, stanare novosadske stare palate zvalo je stambeno preduzeće na dogovor. Tema je bila rekonstrukcija fasade njihove zgrade. Pošto je fasada dotrajala, a palata pod zaštitom kao kulturno dobro, bile su neophodne saglasnosti stanara za sufinansiranje rekonstrukcije fasade. Nakon što su stanari dali saglasnost, usledio je prvi šok. U ime stanara, javno preduzeće je ugovorilo projektovanje rekonstrukcije fasade sa drugim gradskim preduzećem po ceni duplo višoj od uobičajene. Drugi šok bilo je ugovaranje rekonstrukcije fasade sa građevinskim preduzetnikom po ceni mnogo višoj od tržišne. Suočeni sa neočekivano visokim izdatkom, stanari su primorani da na ime isplate radova koje nisu ugovorili ustupe izvođaču stan u zajedničkom vlasništu u zgradi. Međutim, fasada je izvedena u “fušu”, tako da već danas zahteva novu rekonstrukciju. Ali, za nju više neće biti novca ni saglasnosti stanara.

U Beogradu danas niču skele pred starim zdanjima, najavljujući obimne radove na rekonstrukciji. Vlasti su najzad rešile da obnove oronule fasade. Ali malo ko je napravio analizu ovog gradskog “poduhvata”. Naime, vlasti su ponudile stanarima “dogovor” da se njihov račun kod Gradskog stambenog zaduži kreditom za obnovu fasada, što bi oni otplaćivali. Međutim, pošto bi to bilo vođeno kao “tekuće održavanje”, što radovi na obnovi fasada nikako ne mogu biti, već su zapravo investiticiono održavanje, sumnja je da neće biti ni predračuna radova, a ni ugovora o tome. Dakle, postavlja se pitanje garancija, a postoji nepoverenje da će stanarima biti dostupna kontrola cena radova, odnosno, zaduženja kod Gradskog stambenog, sve do završetka radova. Jer, neke fasade će biti samo oprane, a druge će morati i ozbiljnije da se “zamalterišu”. Sve u svemu, neuobičajeno osmišljen način za zaduživanje građana, bez njihovog upliva i kontrole tog zaduženja.