Sabo stao da bi se pisac odmakao

PISAC Oto Horvat koji je, nakon sedam pesničkih knjiga, sa proznim prvencem - romanom "Sabo je stao" iz 2014. osvojio publiku, kritiku i brojna priznanja, dokazuje da njegov "izlet" u prozu niti je bio slučajan, niti je kratkog daha. Gostujući nedavno u Beogradu, Pančevu i Novom Sadu, gde je predstavio novu zbirku priča "Kao Celanovi ljubavnici" ("Akademska knjiga"), Horvat nam je otkrio da ne zna kada će pisati nešto novo, ali sumnja da će to biti stihovi - iako je upravo naleteo na odličnog nemačkog liričara Toma Šulca koji mu je poeziju učinio ponovo interesantnom.

Otkrio nam je i da "Oto Horvat nikada nije stao, već je zastao samo da bi stvorio Saba":

- Sada mislim da sam daleko od Saba - kaže pisac koji živi i radi u Italiji. - Bila mi je potrebna distanca prema tom romanu i mislim da je ova knjiga priča u tome uspela. Otvorio sam sebi, a verovatno i čitaocima, novi prostor za susrete.

Dela pesnika Pola Celana, "prozvanog" već u naslovu zbirke, ali i Tomasa Bernharda - pod čijim je uticajem očito nastao bar deo od dvanaest priča u njoj sabranih, Horvat je upoznao studirajući germanistiku u Nemačkoj, i postali su mu omiljeni autori.

- Celan mi je ostao zagonetan, nimalo jednostavan za tumačenje, ali osećam energiju u tim stihovima - kaže Oto. - To je čista umetnost. A Bernharda ili volite ili mrzite, tu nema između. Ja pripadam onoj prvoj grupi, a u svojoj knjizi priča sam namerno pisao u njegovom maniru, nazvao jednog junaka Tomaso Bernandini... Sve je to deo književne igre.

Horvat je uveren da nijedna od priča iz zbirke ne bi mogla da se pretoči u roman, jer su previše intenzivne da bi se takav intenzitet održao na više stotina stranica. Plan mu je bio da, na mnoštvo tema koje su mu se u tom periodu samo rojile u glavi, svaku priču napiše drugačije, da svaka ima drugačiju perspektivu, stil pripovedanja... A taj stil je lakše menjati iz priče u priču nego "unutar" romana, što je za pisca zavodljivo i izazovno.

Ipak, odnos prema toj kratkoj formi ni u Italiji nije mnogo drugačiji nego kod nas:

- I tamo postoji izvestan nipodaštavajući pogled na priču, kao da napisavši roman autor postaje vredniji za čitanje, dostojniji pažnje. Štampa se gomila đubreta, znam jer mi je priroda posla takva da dnevno "pregledam" i po više od stotinu knjiga. Ima puno takozvanih "plati pa štampaj" izdavačkih kuća, velike izdavačke kuće su kao dinosaurusi, pa su manji izdavači, oni koje goni žar književnosti, ti koji održavaju nivo i ne izbegavaju knjige priča.

POZIV NA SLOBODU

- MISLIM da je dobro i korisno što je Deklaracija o zajedničkom jeziku napravljena - kaže Horvat, kao autor koji "u tom jeziku" radi, misli, piše, ali ne živi. - Pretpostavljao sam da će većina reagovati onako kako je naučena, i u tome i jeste problem. Ova Deklaracija je poziv na slobodu.