O roditeljima i deci, nekad i sad

NAUKA nazvana komunikologija bi mogla da se pozabavi raspadom stvarne, bliske komunikacije među ljudima sa napretkom razvoja medija, koji bi to trebalo da olakšaju.

Sandra i Kenet (Dara Džokić i Tihomir Stanić) se sreću ranih (srećnih) sedamdesetih dvadesetog veka, kao "deca cveća" i padaju, uprkos protivljenju Kenetovog konzervativnog brata, Henrija (Uroš Jakovljević), u fatalnu ljubav, pojačanu stimulansima. Posle se, shodno proklamovanim ljudskim slobodama rastaju, devedesetih, kada imaju dvoje dece (Iva Ilinčić i Filip Hajduković), koja "pucaju" od roditeljske slobode. Posle dvadesetak godina, sada u dvadeset prvom veku, u prijateljskim su odnosima, rasterećeno nekonvencionalni, ali imaju problem sa decom: kćer Rouz (Radmila Tomović) je manična, siromašna i neuspešna muzičarka, a sin Džejmi je socijalno i psihološki disfunkcionalan. No, roditelji, živeći u boljim vremenima, i na kraju nastavljaju tako, brinući o svojoj dobrobiti. Žrtvovanu generaciju dece ko pita!

Dve su svrhe ovog nepopularnog navođenja sadržaja drame savremenog britanskog pisca i TV scenariste Majka Bartleta.

Prvo je pitanje, zašto roditelje tumače isti likovi, kroz tri vremenski udaljena perioda, što, njihovom pojavom u ranoj mladosti, izaziva smeh? Decu, naprotiv, u dva perioda tumače njihovi vršnjaci. Drugo je dobronamerno čuđenje za postavljanje ovog komada to što je predstavom "Deca radosti" već apsolvirana tema užasne razlike u kvalitetu života roditelja i dece, što podrazumeva i tragičan gubitak ideala i vremena mladih. Ili su Britanci neki drugi ljudi, koji se nisu lomatali u problematičnim revolucijama, nego su sticali i gledali svoja posla? Što se dece tiče, izlazi na isto!

U režiji Alise Stojanović, videli smo zanimljivu, zabavnu, prilično klišeiziranu i predvidljivu priču, koja je, možda, mogla da bude usmerena i ka oštrijoj poruci: koje su geografske i političke granice liberalnog kapitalizma u svetu koji je "iskočio iz zgloba"?

Ko može da bude kriv što se nekad živelo bolje?!