Nezaboravne slike Tarkovskog

UMETNOST potvrđuje sve ono što je najbolje u čoveku - nadu, veru, ljubav, lepotu, molitvu... Zato što na svetu ništa nije važnije od probuđene savesti čoveka, savesti koja ga sprečava da sve krade od života...

Tako je govorio Andrej Arsenijevič Tarkovski (1932-1986), jedan od najuticajnijih autora u svetskoj kinematografiji, genijalni ruski majstor "pokretnih slika", pozorišni i operski reditelj, pisac, glumac, teoretičar filma. Jugoslovenska kinoteka je ovih dana obeležila osamdeset pet godina od rođenja Tarkovskog velikom retrospektivom, pridružujući se tako svetskoj filmskoj javnosti koja ovog meseca slavi delo izuzetnog stvaraoca.

Prve filmove, "Ubice" (baziran na priči Ernesta Hemingveja) i "Koncentrat", Tarkovski je snimio 1958. kao student, a značajnu pažnju kritike dobio je već svojim diplomskim filmom "Parni valjak i violina", za koji je scenario pisao zajedno sa Andrejom Končalovskim. Dve godine posle diplomiranja, 1962. sa filmom "Ivanovo detinjstvo" postao je laureat Zlatnog lava u Veneciji za najbolje debitantsko ostvarenje, a odmah zatim snimio je svoje magično ostvarenje - "Andrej Rubljov". Epski film o životu najpoznatijeg ikonopisca svih vremena Andreja Rubljova najavio je Tarkovskog kao majstora novog filmskog jezika koji će uticati na svetsku istoriju filma. To su potvrdila i njegova naredna dela - "Solaris", "Ogledalo" i "Stalker", koje je do 1979. snimio u domovini.

Sa dokumentarcem "Putovanje u vremenu", novu karijeru Tarkovski je započeo u Italiji, pošto je 1980. napustio SSSR. Tu je sa čuvenim italijanskim oskarovcem, scenaristom Toninom Gverom 1983. snimio dramu "Nostalgija", koja je izazvala odmazdu sovjetskih filmskih i političkih zvaničnika, i više nije mogao da se vrati u domovinu.

Reditelj u čuvenoj sceni filma "Ogledalo"

Život u emigraciji, bez obzira na uspeh, nije bio lak - Tarkovski je bio razočaran nerazumevanjem na koje je nailazio u kontaktima sa ljudima na Zapadu. Poslednji film "Žrtva" snimio je u Švedskoj, zahvaljujući pomoći drugog velikana Ingmara Bergmana, koji je bio očaran njegovim darom. Taj svojevrsni testament čovečanstvu, koji je napravio u svom filmu, doneo mu je 1986. i poslednje priznanje u životu - nagradu u Kanu.

Tarkovski je preminuo nekoliko meseci kasnije u Parizu, gde je i sahranjen na groblju ruskih emigranata Sen Ženevjev di Bua, a istoriji filma ostavio je remek-dela koja obeleževaju hrišćanska duhovnost i nezaboravne slike jedinstvene lepote.

Film "Andrej Rubljov"

OKRETANjE BOGU

ČINI mi se da pojedinac danas stoji na raskršću, suočen sa izborom da li da nastavi sa novim tehnologijama i beskrajnim umnožavanjem materijalnih dobara, ili da pronađe put koji će voditi duhovnoj odgovornosti. Taj put odgovornosti na kraju bi mogao značiti ne samo njegovo lično spasenje, već očuvanje društva uopšte; drugim rečima okretanje Bogu", zapisao je Tarkovski u zaključnom poglavlju svoje autobiografske knjige "Vajanje u vremenu".

Scena iz filma "Nostalgija"