Gogoljev šinjel iz Niša

SVOJ jubilej, 130 godina postojanja, niško Narodno pozorište, začudo, nije proslavilo rimejkom neke od predstava na kojima je steklo svoju (zasluženu) slavu. Nije se igrao ni Sremac, ni Trifković... nego dramatizacija "Mrtvih duša" Nikolaja Gogolja!

Ansambl ovog strateški i umetnički vrlo važnog teatra potpomognut mladim snagama je, sa evidentnim uspehom, odigrao tužno-smešnu priču o dubokoj provincijalnosti u ljudskim dušama (živim), o nadi da se mešetarenjem može dostignuti blagostanje, pa i san o sreći. Kako pokazuje slučaj mutivode Čičikova, koji "svojim poslom" pohodi rusku provinciju, da bi otkupljivao mrtve seljake od spahija (da bi na to dobio kredit od države, prikazujući ih kao žive), ova ujdurma je i mogućna, i isplativa! I to zahvaljujući tome što oni koje obmane i sami sanjaju isti san - da sve pretvore u kopejku, na tuđ račun, ako je moguće... Poznat model.

Ana Đorđević je "Mrtve duše", logično, postavila kao grotesku (izuzetan kostim Lane Cvijanović), gde već izgled osobe ukazuje na njen karakter. Uspešno prepisujući prozu u dijalog, rediteljka je, dobrom glumačkom podelom i rediteljskim sažimanjem radnje, uspela da prikaže čitav jedan svet, koji se i danas često sreće. U tom smislu, najizrazitiji je bio Dušan Matejić kao Čičikov, koji je sa zavidnim žarom i velikim umećem branio ovaj užasni lik, rešen da, bukvalno preko leševa, stekne bogatstvo i ugled. Dve "umiljate gospođe" iz ruske provincije i sa naravima "filozofije palanke" efektno su dočarali Dejan Cicmilović i Miloš Cvetković. Iako slikovito i smešno, ovo rešenje nije do kraja opravdano, osim površnog efekta i smešne pojave muškaraca u ženskim ulogama. A kada se isti ljudi pojave u ulogama Nozdrjova i Mižujeva, tek onda vidimo izuzetna i prostudirana glumačka sredstva kojima vladaju. Uopšte, travestija, stavljanje glumaca u drugi pol, do kraja je ostala pomalo prazan efekat, s obzirom na to da je Gogolj, stvarajući svoje junake, već ugrađuje u njih svaku vrstu prevrtljivosti.

Primer tačno pokazanog žanra groteske, bez karikature i preterivanja, pokazala je mlada glumica Nađa Nedović Tekinder, u ulogama razmažene kćerke jedinice gubernatora, i malograđanke, gospođe Manjilov, prikazujući ih kao dve potpuno različite skorojevićke, a opet iz istog sveta.Upečatljiva i istinita je bila i Jasminka Hodžić, i kao Sobakevič, i kao Korobočka.

Danilo Petrović (Selifan), Vesna Stanković (Gubernator, Mavra, Fetinja), Jelisaveta Karadžić (Antipator, Manjilov), Ivana Nedović (Andrejevič, Pljuškin) bili su deo odlične ansambl igre, u kojoj su podjednako uspešno sudelovali.

Ponekad u čudno velikom prostoru, koji je odavao utisak da je predstava došla sa male scene, dijalog likova je delovao izdvojeno i van ritma radnje. Takođe, "naravoučenije", na samom kraju predstave, bolje da je postavljeno na početak, jer spušta tonus zaošijanog Gogoljevog sveta, koji nama nije posebno stran. Živimo u njemu.