Nikola Kusovac: Art triler na štetu Srbije

PROSTO nepojamno. Mora da smo, ovde u zemlji Srbiji, do kraja zadojeni zloćudnim duhom samoporicanja. Jer, da nije tako, kako bi se moglo objasniti štetočinsko ponašanje Radio-televizije Srbije, tzv. javnog servisa, koja je radeći u korist sopstevne, odnosno štete po Srbiju, neodgovorno i još uz golemu reklamu, u svoj program uvrstio dokumentarni serijal "Art trileri", i u njemu triptih posvećen belosvetkoj protuvi, hohštapleru i falsifikatoru Anti Topiću Mimari.

To što su autori ovog serijala predstavili prevaranta Mimaru takvim, sasvim je u redu. Problem je što su sve to uradili samo da bi dokazali kako su mrvice kojima je obeštećena ratom ojađena Srbija, kojoj su samo u jednom danu, 6. aprila 1941, nanete nezaceljive rane i na telu i na duši, kada je ubijeno više hiljada ljudi, spaljena Narodna biblioteka, razoreno na hiljade domova i dragocenosti u njima (slavske ikone, umetnički predmeti, slike, skulpture), stečene na pravno neutemeljen način.

Nije u redu, utoliko pre i više, što se dobro zna da su te mrvice, a reč je o stotinak umetničkih dela, uglavnom slika starih evropskih majstora, dobijene tek pošto su iz sabirnog centra u kojem se našla i umetnička zbirka poznatog kolekcionara, nipošto lopova kako ga RTS tendenciozno predstavlja, nacističkog zločinca Hermana Geringa (inače komandanta vazdušnih snaga kojima Beograd "duguje" šestoaprilsko stradanje), velike sile pobednice preuzele sve što je vredelo. Tako su krajem 1948. godine deo onoga što je u sabirnom centru pred zatvaranjem preostalo od umetničkih predmeta, a koje niko s pravom nije potraživao, olako predali mešetaru Mimari kao obeštećenje istinski teško postradaloj Jugoslaviji.

Naravno da je falsifikator Mimara, koji nikad nije bio siguran šta je pravo, a šta krivo, posebno kada je u pitanju likovno stvaralaštvo, prisvojio plemenite metale i deo primenjene umetnosti, posebno ćilime i predmete od srebra, slonovače i slično, dok je slike, čiji broj je moguće tačno utvrditi, prosledio u Jugoslaviju.

On ih je predao službama koje su ga, verujem, svesno i sa saznanjem o kakvoj se ličnosti radi, angažovale ne bi li na ime nesumnjivo velikih šteta izdejstvovale kakvu-takvu nadoknadu, po principu bolje išta nego ništa. Ali, ne lezi vraže, art trileri RTS-a i stručnjaka poput Nebojše Bradića i osobito bivšeg muzejskog radnika Jovana Despotovića, hoće da se i to "ništa" vrati navodno pokradenim vlasnicima. Oni to žele, kako bi se autor ovog serijala, neki Ćertić, sa sve tompusom na podobije J. B. Tita, poslednji smejao.

Uostalom, njemu se ne čudim, on je očito od nekoga plaćen. Čudim se ponašanju državne televizije koja radi u korist svoje štete. Naime, nipošto ne bi trebalo zaboraviti: Sve što se čuva u našim muzejima nije vlasništo tih muzeja već građana Srbije. To je dobro znao i akademik, svetski poznati pravnik Milan Bartoš, savetnik jugoslovenskih vlasti, koji je očito dobro razabirao šta je pravno validno, a šta je pravedno, pa je tako i savetovao novu vlast da ne odbija ono malo što joj se nudi.

Dakle, onu istu vlast koja je dobijene slike, preko Mimare, podelila po ključu utemeljenom na načelu bratstva i jedinstva. Četrdeset devet dela tako je 1949. predato beogradskom Narodnom muzeju, dakle građanima jedino stradale Srbije, a ostatak Štrosmajerovoj galeriji u Zagrebu i Narodnoj galeriji u Ljubljani. Zanimljivo je i simptomatično da u trileru RTS-a o tome nema reči. Ljubljanu nisu ni pomenuli, a u Štrosmajerovoj galeriji su, kako i priliči tamo opreznim ljudima, poljubili vrata.

Da inače nije urađen samo sa jednim ciljem - da se dokaže kako se umetnička dela predata Narodnom muzeju kao obeštećenje moraju vratiti onima koji ih u minulih šest-sedam decenija nisu ni tražili (zbog toga Gering nije prikazan kao ozbiljan kolekcionar, već lopov, jer kradeno se mora vratiti) - ovaj serijal, sa sekvencima u kojima se gensek KPJ Josip Broz prikazuje kao sitan kriminalac, bravar koji izrađuje kalauze jednom osvedočenom lopovu, Gering kao kolekcionar koji sarađuje sa falsifikatorom Mimarom, a predstavnici nove vlasti kao vesela bratija koja pijanči po ambasadama, ni po čemu ne bi zasluživao pažnju.

Sve što je u njemu rečeno i prikazano o Mimari znalo se i ranije, samo je fokus pomeren na Narodni muzej i onih pedesetak slika što se u njemu čuvaju, pri čemu bi Štarosmajerova galerija u Zagrebu i Narodna u Ljubljani bile tek kolateralna šteta.

Što se pak tiče mene, savest mi je mirna. Kao muzejski radnik, što ne znači i stručnjak za evropsku umetnost, reagovao sam čim je Mimara izložio deo svoje zbirke u nekada Titovoj vili "Zagorje" na Pantovčaku, naravno posle njegove smrti, novembra 1983. godine. U "Politici ekspres" 18. novembra 1983. objavio sam obiman prikaz pod naslovom "Obmana ili neznanje" i podnaslovom "I bez posebne stručnosti može se utvrditi da se na ovoj izložbi prodaje rog za sveću".

Odgovor na moje pisanje, kao bahatog kritičara iz Beograda koji zavidi Zagrebu na neprocenjivoj donaciji i njihovom novom Luvru, usledio je dan kasnije. U našem najstarijem dnevnom listu, čija je uređivačka politika bila i ostala prožeta duhom samoporicanja, na čije nas pogubne posledice upozorava brižni Milo Lompar, osvanuo je veliki članak pod naslovom "Rog za rog".

Da se sa tada zacrtanog puta u "Politici" nije skretalo svedoči poveći članak objavljen" u "TV reviji", od 28. januara ove godine, u kojem nas Marija Đorđević, a ko bi drugi, upoznaje s likom šarmantnog altruiste, izvesnog M. Ćertića, koji je u zlosrećnu Srbiju stigao iz srećne Amerike da otkrije prave vlasnike umetničkih dela što ih je Jugoslavija svojedobno nečasno dobila na ime bednog obeštećenja za neprocenjivo veliku štetu. Naravno, neobaveštena novinarka nije pitala dotičnog koju i koliku korist ima od svog, u najmanju ruku nerodoljubivog posla.

Na kraju, srećan sam što Mimara nije Srbin i što sve greške i brljotine koje su napravili "saveznici" iz Amerike i njihovi "stručnjaci" nemaju veze sa Srbijom. U protivnom, naš put u Evropu koji nema alternative bio bi zanavek zapečaćen, a mogla bi se očekivati produžena satanizacija Srba i bombardovanje Srbije, doduše bez Kosova i Metohije, što ne znači i bez Republike Srpske.

Nikola Kusovac, istoričar umetnosti