Mirko Demić: Politika me je prvo prognala iz zavičaja

PISAC istančanog jezika, kojim vas njegova pripovest “okuje”, zavede, zarobi i natera da iščitate i narednu i još ko zna koliko rečenica posle nje, da uronite u bezbrojne slojeve priča o Petrovoj gori, junakinji njegove fantazmagorije - takav je Mirko Demić, jedan od dobitnika ovogodišnje nagrade “Meša Selimović” za knjigu godine, za roman “Ćutanja iz Gore”, u izdanju “Agore”, koju dodeljuju “Večernje novosti”.

I sam okovan i sumnjama i nesigurnostima, deset godina je ispisivao petoknjižje koje “Ćutanja iz Gore” zaključuju, iako hronološki prethode ostalim romanima. Svaki od petnaest glasova koje su članovi Velikog žirija “Novosti” poklonili ovom delu, značio mu je makar jednu sumnju manje - pokazao je da i te kako ima onih kojih se njegova literatura tiče, i koje dotiče.

* Koja je od nesigurnosti koje ste pominjali, govoreći o Meši (i sebi), najpogubnija: sumnja u sopstvene snage i sebe, sumnja u jezik, u reči i njihovu moć tumačenja, nesigurnost u ljude, ideologije, države, vlast?

- Pišući u jednom eseju o Meši pre šest-sedam godina pokušao sam da pokažem koliko je njemu nesigurnost, kao i svima nama, bila sputavajući faktor koji ga je pratio kroz život, naročito na početku spisateljskog puta. Sve do momenta kada je intuitivno shvatio da je nesigurnost jedna od njegovih uporišnih tačaka, sve dok nije zagrebao u samu njenu suštinu. Njegova najuspelija dela svedoče o nesigurnosti kao pokretačkoj sili, preduslovu svakom stvaranju; spisateljskom -pogotovo. Nesigurnost je ključno osećanje njegovih junaka, a sumnja - misao vodilja. Sumnja je u isti mah lekovita i opasna “igračka” u rukama svakog od nas. Opasna, jer rađa nove sumnje, unedogled, lišavajući nas svake vere, a time i nade. Uveren sam da bez nade nema humaniteta, a bez njega ni budućnosti ove civilizacije. Lekovita je, jer isključuje slepu veru u svaki autoritet, navodeći čoveka na budnost i oprez, ne dozvoljavajući mu da bude ophrvan luksuzom površnosti i povodljivosti.

* U svom petoknjižju tematizujete sudbinu Srba iz Hrvatske, složene hrvatsko-srpske odnose, vazda interesantne kako ovde, tako i “tamo”. Nije li to pomalo nezahvalna tema?

- Literatura kojoj težim ne kalkuliše ni jednog trenutka. Ne gledam u kalendare, ne obeležavam jubileje, ne obazirem se za takozvane naloge tržišta. Vođen sam unutrašnjim impulsima i savešću, ukoliko ta reč nije deplasirana u našem vremenu. Ne brinite, hteo ja ili ne, umiljavao se, dodvoravao se ili ne - već su me smestili u odgovarajuće rubrike. Kako oni “tamo”, tao i oni “ovde”. Valjda je lakše kad mi dodele etikete i ubace u unapred spremljen pretinac ili fioku, kad povuku granice i okolče prostor u kojem mi dozvoljavaju da se krećem. Ako mi dozvoljavaju. Jednima sam suviše nacionalan, pošto pripadam “tankom, ranjivom sloju inteligencije ‘ruralne Hrvatske’”, koji se “groteskno igrao samostalne države”, drugima sve to zaudara na izdaju, trećima je moje pisanje anahrono, četvrtima sam krležijanac, a po petima, čak, restauriram jugoslovenstvo... Sveznadarima je teško ugoditi, uprkos tome što je literatura izgubila bilo kakvu važnost za takozvanog običnog čoveka.

* Ima li onda mesta književnosti u politici, politici u književnosti, piscima u dnevnoj politici? Koja je funkcija književnosti, i pisaca, danas?

- I književnost je politika. I ona ima ambiciju da utiče na ljude, a time i da vlada. Ona prava, podstiče čoveka da misli svojom glavom, da bude kritičan i prema sebi i prema drugima, kao i prema društvu u kojem živi. Meni se najviše dopada kada je politika predmet književnosti. Jedino je književnost može svesti na pravu meru - golu manipulaciju i zloupotrebu ljudskom (ne)srećom. Osećam politiku na svojoj koži, intenzivno od 1991. godine. Zbog nje danas živim u Kragujevcu, jer me je baš ona prognala iz zavičaja. Funkcija književnosti se nije promenila. Ona i dalje treba da humanizuje čoveka i učini ga boljim, odnosno - manje zlim. Uprkos svojim malim snagama i minornom uticaju.

* Da li je zaključivanje petoknjižja “zaključilo” i vaš odnos sa zavičajem i promišljanja o njemu, ali i o egzilu? Da li ćete se nakon ovoga okrenuti novim temama ili ipak imate još toga da ispričate na ove teme?

- Mislim da jeste. Deset godina je proteklo u intenzivnom bavljenju tom bolnom temom. Treba u svemu imati meru, pa i u robovanju zavičaju. Iscrpio sam svoju, možda pretencioznu potrebu da “neke stvari kažem na drugačiji način”, da osvetlim temu o kojoj se ćuti ili izbegava da se priča. Nisam “pevao” o moralnim pobedama, već o porazu, velikom porazu svoje i prethodnih generacija. Već se uveliko bavim drugim i drugačijim temama, drugim junacima i vremenima - i unapred im se radujem.

* Kako se vi, kao pisac, neko ko živi “od reči”, osećate u novoj sredini, novom narečju?

- U Srbiju sam došao rano, kao petnestogodišnjak, i ostao šest godina. Pa otišao. Ova jezička varijanta mi nije strana. Moje prisilno iseljenje iz Hrvatske nije me dovelo u nepoznat svet. Smatram da je korišćenje obe jezičke varijante prednost, nikako hendikep. U pisanju - pogotovo.

* Romani su ispisani tamošnjim dijalektom, ali najavljujete da ćete od sada preći na ekavicu? Da li je narečje u ovom slučaju određeno i temom nekog dela, i prostorom kojim se ono bavi, ili na kom nastaje?

- Ijekavicu ne smatram dijalektom, već varijantom srpskog jezika. Ovde živim preko dvadeset godina. Nove teme i životno iskustvo traže novi i drugačiji izraz, novi jezički pristup. I neće mi to biti prvina. Nekoliko knjiga pre ovog petoknjižja napisano je ekavicom. Obe varijante smatram svojima; koristiću ih relaksirano, od prilike do prilike, onako kako nalaže kontekst.

* Dosledno se držite izuzetno istančanog jezika, u vremenu kada se on i u književnosti svodi na fukciju najnužnije komunikacije, saopštavanja priče ili činjenica. Mislite li da možda na taj način sužavate svoju čitalačku publiku - ili je samo, namerno i svesno, “probirate”?

- Možda je moje shvatanje književnosti zastarelo jer smatram da se umetnički tekst treba razlikovati od publicistike, osim ako ga karikira. Nastojim da moj iskaz bude komprimovan i precizan. Moje se knjige ne “čitaju u jednom dahu” i ne koriste se “za lakši san”. Pre će biti da su namenjene najupornijima i onima koji od književnosti traže više od opuštanja i bežanja od surove stvarnosti. Ne patim za hiljadama čitalaca, već za odabranima. Svestan sam da je sve manje onih koji utehu traže i nalaze u literaturi. Zato se obraćam ljudima od integriteta, usamljenicima kojima je čitanje isto što i disanje.

MITSKA PETROVA GORA

* KAKVA je ta Petrova gora, “glavna ličnost” romana, kojoj kroz svoje pripovesti pripisujete bezbrojna značenja? Kakva je bila, kakva je sad?

- Petrova gora je u mojoj percepciji mitska planina. U njenoj utrobi se kriju vremenski, arheološki i metafizički slojevi ljudskog postojanja. Kao i na površini. Mnogi žele da osvoje Goru, potčine je i prisvoje. Zbog nje se konfrontira, na njoj se rađa i gine, u njoj se sahranjuje. Ona je divovski grob; po jednima - kraljev, po drugima - kaluđerov. Petrova gora je predmet i mesto sporenja. Dakle - paradoks po sebi. I zato je večna i neosvojiva, dok pretendenti na nju dolaze da umru i nestanu.