Nada je u buntu protiv nepravde

NOVO ostvarenje reditelja i scenariste Bojana Vuletića “Rekvijem za gospođu J.” doživeće svetsku premijeru u ponedeljak, 13. februara, u zvaničnom programu festivala u Berlinu Panorama Special.

Uz premijerno prikazivanje u glavnoj dvorani Berlinala ZOO Palast, film našeg mladog autora imaće još tri projekcije - za novinare u bioskopu Cubix, koja je zakazana za subotu, i dve reprize premijere 14. i 15. februara. Uspeh Vuletića za deo naše filmske javnosti pomalo je i očekivan - njegov debitantski igrani film “Praktičan vodič kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem” posle svetske premijere u Karlovim Varima prikazivan je na mnogobrojnim svetskim festivalima na kojima je dobio priznanja, a kao raritet, tu je i činjenica da je imao distribuciju u bioskopima u Nemačkoj, Poljskoj, Češkoj...

- Sigurno se donekle računa vaš prethodni rad, međutim, svaki novi film je film za sebe. A kada je gotov, sve što je bilo s prethodnim brzo se zaboravlja i postaje važno samo ono što ste trenutno uradili - kaže Vuletić u razgovoru za “Novosti”.

* Ko je gospođa J. koju ste privatno poznavali, i zbog čega je ona tipična žrtva tranzicije na ovom našem podneblju, kako ste je opisali?

- Gospođa J. je skromna, sredovečna žena, bivša administrativna službenica sa srednjom stručnom spremom, prosečno obrazovana, bez posla, depresivna. Film o njoj, “Rekvijem za gospođu J.” je crna komedija o tranziciji koja je “pojela svoju decu”, o ljudima koji su oduvek radili pošteno i nisu uspeli da se snađu u novom vremenu u kojem vladaju korupcija, birokratija i dupli moralni aršini. U toj posleratnoj, ekonomski i moralno urušenoj Srbiji, posle više od dvadeset godina, ti ljudi više nemaju nade. Nemaju snage da se prilagođavaju, zbunjeni su i umorni, i jedina tranzicija koju danas vide kao spas jeste tranzicija na “onaj svet”. Ali kao što u Srbiji birokratija i korupcija otežavaju ne samo jednostavan život već i jednostavnu smrt, tako će i tranzicija na “onaj svet” biti usporena i neizvesna, kao papir izgubljen na šalterima institucija sistema.

* Kakve specifičnosti dobija korporativni sistem kada stigne u zemlju kao što je Srbija, gde su još prisutni ostaci starog, socijalističkog društva?

- Nisam ni ekonomista, ni sociolog, ali je nešto očigledno - kada uvedete takozvano libernlno tržište u zemlju koja ništa ne proizvodi i krenete da prodajete propale fabrike, a radnike ostavite obespravljene na ulici, onda počinju da se nižu problemi za koje nemate rešenje. Ostavljate ljude da se snalaze kako ko ume, a posledice su svakako tragične.

* S druge strane, koliko je tema tranzicije, odumiranja socijalne države i žrtava koje sobom nosi danas univerzalna u svetu?

- Socijalne teme su apsolutno aktuelne i univerzalne. Osnovna socijalna prava, nažalost, danas zvuče kao naivna utopijska bajka. Obespravljeni radnici i nakardni zakoni koji povlađuju tržišnoj ekonomiji postali su normalna stvar. Mislim da je zadatak umetnika da javno govore o tome - o nepravdi, o malim, običnim ljudima koji se ne vide u javnosti, o temama koje nisu prijatne. Umetnost ne može da rešava te probleme, ali je njena prva i najvažnija moralna dužnost da o tome govori, uvek.

* Šta se događa u “Rekvijemu za gospođu J.”, da li vi dajete šansu “malim, običnim ljudima”?

- Optimista sam, iako je to možda naivno, jer će nas sistem možda uvek pobediti. Ali ako se predamo bez borbe, onda nismo vredni ni pominjanja. Film “Let iznad kukavičjeg gnezda” završava se rečenicom: “Makar sam probao.” To je suština - ne odustati, boriti se do kraja. Na kraju možda i uspemo, jer nam osim borbe ništa drugo ne preostaje.

* Kolika je uopšte snaga humanog, građanskog bunta i gde je on, da li je svet kapitulirao pred najezdom sistema u kojem nema mesta za empatiju?

- Naš film govori upravo o tome, o empatiji i razumevanju. Čak i kada ne možemo da pomognemo jedni drugima, jer smo zaokupljeni sopstvenim teškim egzistencijama, možemo makar da saslušamo nekoga ko ima veći problem od nas. Mislim da je to i najveća vrednost danas - saslušati i razumeti. To nekom znači, možda će mu od toga biti bolje.

* Ako u tranziciji nije lako ni živeti, ali ni umreti, kako kaže slogan vašeg filma, u čemu čovek danas može da nađe nadu?

- Nada je među ljudima. Nigde više. Ako prestanemo da verujemo jedni drugima i da pomažemo, makar i samo time što ćemo se čuti i razumeti, nema nade. A jedino je nada neophodna za početak borbe, sve ostalo dolazi kasnije.

Mirjana Karanović i Mira Banjac u filmu "Rekvijem za gospođu J."

* “Praktičan vodič kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem” napravili ste kao romantičnu, a “Rekvijem” kao crnu komediju. Da li je komedija kao žanr najsvojstvenija našim autorima?

- Idejno i vizuelno ta dva filma nemaju puno veze, ali ona sigurno postoji, pre svega u specifičnom humoru. Hteo sam da ispričam priču o jednoj ozbiljnoj temi, tranziciji i depresiji, ali na duhovit način. Komedija mi je bliska, jer mislim da tužno bolje ide sa smešnim. Mi imamo dugu tradiciju komedije, možda pre svega kao odbrambenog mehanizma od teške stvarnosti koju živimo.

* Od premijere vašeg prvog filma prošlo je gotovo šest godina. Šta nam to govori?

- To je jedan od dokaza da je danas najveća sreća za svakog reditelja da uopšte snimi film u Srbiji.

ZADATAK UMETNOSTI

Zanimljivo je da su naši reditelji vrlo “polarizovani” - jedni rade isključivo komercijalne filmove da bi napunili bioskope, drugi rizikuju i pokušavaju da skrenu pažnju publike autorskim ostvarenjima, iako ona na blagajnama slabo “prolaze”.

- Ja moram da se bavim umetnošću, odabrao sam filmski jezik da govorim o važnim stvarima koje drugi ljudi možda ne vide dovoljno. Mislim da je to jedini zadatak umetnosti - da priča o stvarnosti koju ne sagledavamo suštinski, da ukazuje na probleme, ljude i događaje. Ako pritom izazove emociju - to je divno.