Otišla u Zoranov zagrljaj

MALA Ana želela je da krene što pre, da sve vidi, sazna i oseti. Nikako nije shvatala zašto je mama i tata ne puštaju da se popne stepenicama, koje joj se čine tako lepim i visokim. Jednoga dana krenula je ka njima. Stade na prvi stepenik, zatim na drugi... Da li da nastavi? A stepenice ćute i nude: "Još samo jedan". Ana zakorači, glava joj izroni iz lišća. Zakorači na oblake, okolo je sve bilo prazno. I lepo. Hodala je, hodala, bila je već devojka Ana, starica Ana! Oko nje nigde više stepenica. Samo oblaci.

Mala Ana, junakinja iz priče Zorana Radmilovića, nije dočekala da postane starica. Ćerka legendarnog glumca i Dine Rutić, književnica i novinarka Ana Radmilović preminula je iznenada u 43. godini, posle teške bolesti. Ovu vest je na svom profilu na "Fejsbuku" objavila njena koleginica Vida Crnčević Basara:

"Moja i naša draga i divna Ana Radmilović preminula je sinoć, 7. februara, pred ponoć. Volim je zauvek."

Ana Radmilović bila je jedna od onih ličnosti koje se rode poznate. Njen život svedoči da je to čast, ali i breme sa kojim se treba nositi. Govorila je da joj je u glumi očevo ime bilo otežavajuća okolnost, a u novinarstvu olakšica. Godine mladosti provela je na Vračaru i u Cavtatu, završila je Dvanaestu beogradsku gimnaziju, studirala glumu u Novom Sadu, gde je diplomirala u klasi Mire Banjac. Nije, međutim, nastavila da se bavi glumom, već novinarstvom i književnošću. Objavila je knjige "Zalažem se za laž", u kojoj su sabrani tekstovi njenog oca, "Kad je svet imao brkove" o odrastanju sa Zoranom Radmilovićem, roman "Tezge, pumpe, u brdima manastiri"...

- Kada je Ana završila glumu, nastavili smo da se družimo. Izabrala je novinarstvo. Bio sam ponosan kada je vidim kako se bori. Hrabro, iskreno, pošteno. Bila je nepotkupljiva. Imala je težak život, ali se hrabro borila s problemima. Tužan sam što je naša Anči otišla - rekao nam je njen profesor Radoslav Milenković.

Svojevremeno, Ana je objasnila zašto je odustala od "života na pozorišnim daskama":

- Završila sam glumu misleći "to ću ja lako, to su ovi moji". Odmah sam shvatila da nema "mojih" i da neću lako. Naprotiv! Taj posao bi me uništio zbog stalnog poređenja sa Zoranom. Budući da sam ćerka Zorana Radmilovića, svi su od mene očekivali da budem kao on i, valjda, da imam brkove.

Često je isticala ljubav i poštovanje prema Zoranu. Bila je ljuta što ga je naše društvo doživljavalo kao "kafanskog čoveka". U knjizi "Kad je svet imao brkove" opisala ga je kao pesmu ili knjigu, "kao neko zajedničko sećanje".

- Moj otac je bio veoma obrazovan, pravi intelektualac, pogađalo me je što su ga spuštali na nivo kafanskog čoveka. Bio je veoma studiozan, tako da je identifikacija sa Radovanom Trećim pogrešna, dobar glumac koji je sjajno odigrao jednog malograđanina, ali privatno nije bio ni nalik njemu.

Govorila je da je pomalo ljuta na oca što ju je prerano napustio - kada je imala samo 11 godina:

- Nisam mnogo prisustvovala njegovom odlasku. Sklonili su me, pošto sam bila mala. Ali istina je da je radio do mesec dana pred smrt. Bio je profesionalac i to je bila njegova odluka. Kajala sam se što se na onom stepeništu u bolnici nisam zadržala duže, zauvek ako treba. Što sam na kraju izašla iz njegovog zagrljaja, strčala niz stepenište i izašla u neki svet, život bez veze, glup život i još gluplji svet bez njega. Kajala sam se što ga nisam prepoznala kada je spavao u bolničkom krevetu, mršav i sasvim sed, što nisam ušla, zagrlila ga, legla kraj njega kao uvek pre, možda bi se probudio, ozdravio čak. Možda bi i život i svet izgledali drugačije da sam to uradila - a nisam.

Sa letovanja u Cavtatu

Dugi niz godina Ana Radmilović bila je zapaženi izveštač o događajima sa Kosova. U Kancelariji za Kosovo i Metohiju Vlade Srbije bila je koordinator za kulturu. Napisala je više od dve hiljade tekstova i putopisa, pisala kolumne, radila intervjue i izveštaje za razne dnevne i nedeljne listove.

- Prvi put, kada su Albanci proglasili nezavisnost, otišla sam na Kosovo na dve nedelje. To je bilo vatreno krštenje. Novinar bez ikakvog iskustva, a na terenu, uz to potpuno sama. Posle sam išla na po nedelju dana, a onda sam provela godinu i po na severu i kasnije više puta po mesec-dva na jugu. Lepše mesto nisam videla. Kosovo, to je, što bi rekao Bekim Fehmiu - "blistavo i strašno" - ispričala je Ana Radmilović.

NIJE IMALA SREĆE

VEST o iznenadnoj smrti Ane Radmilović iskreno je uzdrmala njenu porodicu i prijatelje.

- Strašno sam potresen. Nismo se često viđali, ali da, bili smo bliski - rekao nam je njen prijatelj, umetnik Stjepan Mimica. - Ana je bila možda najosetljivija osoba koju sam poznavao. Raskošan intelekt, čudovišan talenat. Nije imala sreće. I nije bila srećna.

NAJGORA GODINA

DA je Ana Radmilović ozbiljno razmišljala o svojoj bolesti možda govori i jedan od njenih poslednjih statusa na "Fejsbuku". Ona je krajem decembra prošle godine napisala:

- Neka prođe ova godina da je se ne sećamo, ja goru nisam imala. I nije lepo, ali pročitam da još neko deli isto osećanje, pa mi bude lakše. Sve što je moglo po zlu, išlo je po zlu. Gore ljude nisam upoznala. Lepe trenutke pamtim do u detalj jer ih je bilo tri i po. Pas operisao kičmu. Jedva sam se iselila iz neke uklete dorćolske kuće, sanjaću je u košmarima. Omrzla sam Dorćol... Sujeverno jedva čekam da prođe. I molim Boga da bar ovih dana niko ne umire.

BORKA PAVIĆEVIĆ: REALIZOVALA SUDBINU

ANA je radila i u Centru za kulturnu dekontaminaciju, a u SO Zaječar je bila savetnik za kulturu i bila vlasnik preduzeća Authentique.

- Anina sudbina je bila posebna - kaže Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju. - Mlada je umrla, ali je dosta uradila. Njeni romani su izvanredni. Realizovala je svoju sudbinu i kao pisac i kao novinar.

Ana je pisala za naš list „ Malograđani i tulumbe“, a o njenim delima naširoko se pisalo, čitalo i prepričavalo...

INTERVJU: Zoran nije samo Radovan

Sve boje kosovskih božura