Saosećanje je danas utopija

EKSKLUZIVNI gost 13. Festivala evropskog dugometražnog dokumentarnog filma "Sedam veličanstvenih" bio je veliki ruski reditelj Sergej Loznica, koji je pred našu publiku stigao sa ostvarenjem "Austerlic".

Ime filma Loznica je preuzeo od istoimenog romana Vinfrida Georga Zebalda, jednog od najznačajnijih savremenih nemačkih pisaca, koji je svoje delo posvetio sećanju na Holokaust, a njegov izuzetan dokumentaristički esej doživeo je svetsku premijeru na festivalu u Veneciji. U nešto više od 90 minuta, "Austerlic" (napravljen je u formi klasičnog crno-belog filma), vodi publiku na mesta u blizini Berlina koja su u doba nacizma i Drugog svetskog rata bila koncentracioni logori, a danas su memorijalni kompleksi koje svakodnevno posećuju horde turista iz čitavog sveta.

- Snimao sam u leto i jesen 2015, a svaki film započinjem da radim tako što prvo primetim nešto iz svoje okoline što me navodi na pitanja ili me uznemiri. Takav trenutak sam doživeo kada sam video te reke ljudi koji dolaze da obiđu koncentracione logore, i bio sam potpuno impresioniran njihovim ponašanjem. Šta je razlog koji ih navodi da provedu svoje vikende na mestima smrti, o čemu razmišljaju i šta osećaju krećući se u grupama od jednog objekta do drugog - kaže Loznica, istučući da je u Beograd došao samo na jedno veče, jer završava novi film, ali da nije hteo da propusti priliku da ne dođe na naš festival.

Šta je bio vaš glavni motiv za film koji razbija sve naše iluzije o današnjem značaju koncentracionih logora i Holokaustu?

- Zastrašujuće je koliko su oni zaboravljeni u savremenom svetu. Snimio sam osam velikih, značajnih memorijalnih mesta, osam fabrika smrti na kojima su nacisti razvijali sistem za uništavalje ljudi. U "Austerlicu" ne govorim direktno o tome šta se događalo u tim logorima, mene je zanimao isključivo odnos ljudi prema istorijskim činjenicama.

Taj odnos ljudi, kako vidimo u "Austerlicu", potpuno je turistički - oni prave selfije, ćaskaju, jedu sendviče...

- Mislim da ispod takvog odnosa postoji još dublje i važnije pitanje - da li je moguće iskustvo koncentracionih logora i fabrika smrti preneti i budućim generacijama, hoće li ova mesta i za narednih sedamdeset-osamdeset godina biti memorijalni centri, šta bi bilo čuvanje sećanja, ili uopšte, šta je pravo memorisanje nečega što se dogodilo, a ne profanisanje toga, i šta mi iz ove perspektive možemo da pretpostavimo ili naslutimo. To su pitanja koja su mene najviše mučila dok sam radio ovaj film.

Ima li savremeni svet empatiju prema današnjim događajima, a opet postoje ratovi, logori, ljudska stradanja?

- Iz vašeg pitanja prozilazi ideja progresa, kao da će sutra biti bolje, zato što znamo više, pa ćemo se promeniti. Mislim, nažalost, da je to utopija, i da se većina stvari koje čovečanstvo danas guraju u tragediju i užas dešava zato što ljudi na početku nisu bili svesni da one pripadaju prošlosti. Prosto, nisu sposobni da vide stvari koje bi dolazile iz budućnosti. Ne mislim, recimo, da je emigrantska kriza tragedija samo tih ljudi, nego je stvar i u našim glavama. Još uvek, nažalost, nemamo osećanje da se ono što se događa nekom čoveku koji je daleko od nas zapravo dešava nama samima.

OD KIBERNETIKE DO FILMA

Stručnjak ste za kibernetiku, veštačku inteligenciju, japanski jezik..., a "završili" ste na filmu, kao autor koji dobija priznanja u Berlinu, Kanu, Veneciji...

- Time sam se bavio pre dvadeset pet godina, a onda sam odlučio da promenim aktivnosti. U vreme perestrojke, kada se sve menjalo u Sovjetskom Savezu, bio sam pun iluzija i vere da će se zaista dogoditi neke suštinske i korenite promene. Ali onda sam shvatio da se ništa veliko neće dogoditi, a shvatio sam i da sam talentovan za film. Ali veoma sam zadovoljan obrazovanjem koje sam dobio prvo od svojih roditelja koji su matematičari, i koji su me gurnuli u to, jer mi ono pomaže i da pravim filmove.