Buran život večitog stranca

NA književnoj sceni prisutan više od pet decenija, Dragi Bugarčić (1948) je počeo kao pesnik, nastavio kao pripovedač, a zatim se okrenuo romanima i ispisao ih čak 14. U novom, "Obdukcija", u izdanju "Čigoje", glavni junak je autentična ličnost Aleksander Saša Lermer, Nemac koji je rođen u Vršcu 1920, a život okončao pretprošle godine u američkom Vodsvortu.

* Ovo je neka vrsta malog žitija čoveka koji je imao nesvakidašnju sudbinu?

- U Beogradu je Saša učio srpsku Drugu mušku gimnaziju i igrao fudbal za juniorski tim jugoslovenskog BSK-a. O njemu je Nenad Novak Stefanović napisao dokumentarnu prozu, što me je navelo da napišem ovaj roman. Sa Sašom sam često razgovarao telefonom, on je meni slao pisma običnom pošto, a ja njemu elektronskom. Njegov život se odvijao kao roman-film na putu od Jugoslavije preko Nemačke do Amerike gde je kao patolog obavio više od 7.000 obdukcija. U svojim ispovestima on je izveo tu računicu, otuda i naslov. Moglo je i "Autopsija". Njegova biografija jeste i čas anatomije.

* U romanu ističete da vaš glavni junak nikada nije mogao da pobegne od sudbine tuđozemca?

- Zato je i voleo da čita Kamijevog "Stranca"! Njegov otac Julijus iz Vršca i mati Marija Terezija iz Beča upoznali su se pred Veliki rat kada je on tamo učio slikarstvo. Izrodili su troje dece. Preselili su se u Beograd i stanovali u Savamali gde je Aleksander sa bratom Francom na ranžirnoj stanici pored Save krao ćumur. Porodica je vremenom napredovala zbog Julijusove molerske firme i popela se u Dalmatinsku ulicu, pa u Cvijićevu. Posle gimnazije zbog preloma noge na fudbalskom igralištu upisao je studije medicine na Beogradskom univerzitetu i tu ga je zatekao rat. Prisilno je kao Nemac mobilisan i raspoređen u Belu Crkvu kao lekarski pomoćnik.

* Pišete da je nosio stetoskop i zavoje, a ne pušku...

- Kao i otac, i on je bio antifašista. Julijus je odbio da okupatoru služi kao prevodilac za srpski jezik iako mu je nuđena velika plata, zbog čega nije mogao da dobije nikakav posao i bio je primoran da se vrati u Vršac gde je preminuo u velikoj bedi, gladan. Posle rata, u Minhenu je mladi Lermer završio studije medicine, oženio se i sa suprugom i ćerkom otputovao u Ameriku, gde je u početku radio u fabrici automobila, a kasnije kao lekar. Nije mu se ostvarila želja da se vrati u Vršac.

* Dosta vaših dela vezano je za vaš rodni Vršac. Možda će to biti i u knjizi koju pišete?

- Radim na zbirci priča "Vršac" jer je to za mene i dalje zagonetna varoš o kojoj neko želi nešto bitno da kaže, a ja ne mogu da je odgonetnem, i razvežem klupko u kojem ima svega. Grad vode osobe monologa, koje ne podnose razgovor. Vršac je slika u malom Srbije, nad koji se nadneo moto-mač: što manje stanovnika, više činovnika. U zamišljene 33 pripovetke proteže se misao i priča o Vršcu i gradovima sveta po kojima tumaraju junaci proze u traganju za svojim identitetom. U glavi nose globus kao učilo.

IZDANO I IZDATO

* SVOJEVREMENO ste bili sekretar "Nolita" u vreme velikog uspona ove kuće, kada su urednici bili Vasko Popa, Ivan V. Lalić, Aleksandar Ristović, Borislav Radović. Kako vam danas izgleda srpsko izdavaštvo?

- Do bola je izdano i izdato. Veliki nekadašnji, jugoslovenski, mamut-izdavači su pojedeni. Sada delaju mali, hrabri pustolovi. Na pamet mi prvo pada "Čigoja", koji je, uprkos tome što se izdavaštvo velikom brzom komercijalizuje i sebe obesmišljava, u dve knjige objavio izabrana dela velikog pesnika Borislava Radovića. Takvi retki izdavači čuvaju knjigu i njen smisao, čine sve da od nje ne ostane samo spomenik, ili (s)pomen.