Radomir Damnjanović: Misliti, danas nije u modi

PRIZNANjE minulog "Jesenjeg salona" pripalo je savremenom klasiku naše umetnosti Radomiru Damnjanoviću Damnjanu, a otvaranje njegove izložbe u Galeriji ULUS-a u Knez Mihailovoj, minule ledene nedelje, ugrejalo je domaću likovnu scenu. Autor koji je već pet i po decenija sa svojim bogatim i raznolikim opusom prisutan na domaćoj i evropskoj sceni, predstavio je izbor iz serije "Intervencije", početkom sedamdesetih godina prošlog veka izlagane u SKC-u, ali i tri u Beogradu do sada neizlagana ciklusa "Potezi četkom", "Lažni Manconi" i "Pozdrav iz Pekinga".

- U ova četiri segmenta predstavljena je esencija mog opusa - govori, za "Novosti", Damnjan, pripremajući postavku. Neposredan, šarmantan, duhovit i jednostavan, provodeći nas kroz, za beogradsku publiku, izdvojen sažetak svog stvaralaštva, otkriva nam i da se u umetnosti samo jedna stvar ne može nadomestiti, a to je - dar.

Radovima iz serije "Lažni Manconi", jajima na kojima je otisak prsta čuvenog italijanskog umetnika, a koja je, uz pečat "lažni" - kopirao, Damnjanović se vratio svojoj staroj temi: odnosu originala i falsifikata.

- Prvu takvu izložbu imao sam pre tri decenije u Muzeju savremene umetnosti, kada sam predstavio 24 falsifikata De Kirika i ostalih italijanskih metafizičara - podseća nas sagovornik. - Bilo je to veoma uzbudljivo, jer su mišljenja bila podeljena. Dok su jedni osporavali, drugi su razumeli složenost tog filozofskog pitanja šta je zapravo u umetnosti originalno.

Na pitanje koliko je ovo naše vreme, za koje su karakteristični nedostatak novih ideja i "kopi-pejst" pristup gotovo u svemu, aktuelizovalo ovu temu, umetnik koji već dugo živi u Milanu odgovara:

- U Evropi su se sada pojavili trendovi koji, kao neku vrlo važnu stvar, nude upravo to - kopiju vernu originalu. Ali oni to sada banalizuju, pa se insistira na tome da to bude ista pasta, pa potez četkom. A to ne može tako. Ne može neko da slika Van Gogovu sliku onako kako je on slikao, ne može da se kopira fizička geografija, ali može da se iskopira tako da deluje kao reprodukcija. Ono što sam ja svojim kopijama želeo da postignem je da tri puta podvučem da su neki umetnici koje sam tada izvukao iz naftalina i dalje aktuelni, stimulativni, da na njih i dalje može da se reaguje. Druga stvar je da je na svakom mom radu pisalo "Lažni De Kiriko. Uradio Radomir Damnjanović Damnjan". Nisam želeo nikoga da varam. Tada nisam mogao ni da pretpostavim da će se neko danas time baviti kao trendom, i to s velikim zakašnjenjem, jer u doba kada sam ja to radio oni nisu imali mnogo informacija o tome šta se dešava u umetnosti "istočnog bloka" u koji su nas strpali. Na neki način sada mi to i imponuje, zbog neke infantilne sujete.

Umetnik nam otkriva da nikada ništa nije radio da bi u bilo kom smislu zadovoljio druge, već je tokom čitavog stvaralaštva pratio sopstvena razmišljanja:

- Stojim ispred svog dela, tu živim neki sopstveni život. Umetnost je univerzalna, kao i život. Ne postoji srpski ili turski život, jer je on univerzalan.

U Damnjanovićevom opusu, konceptualna umetnost i slikarstvo nisu u zavadi, kao što su to i dalje na našoj likovnoj sceni.

- Najveći je koncept uzeti četku i povući jednu liniju, ili staviti mrlju - tvrdi sagovornik. - Konceptualno tu gubi igru, jer ono ne može da bude značka koja pokriva sve. Ne napadam konceptualnu umetnost, jer sam se i sam njome bavio, ali to je bio jedan trend koji je ušao u zalaznu fazu i postepeno se ugasio.

ŠIROK SPEKTAR

Zbog čitavog spektra izražajnosti, od slikanja, preko konceptualnih radova, do performansa i fotografije, neki kritičari Damnjanovićev rad ocenjuju kao heterogen.

- Heterogenost nije negativna stvar, mada je kod nas prisutan taj negativni prizvuk, kao da je reč o osobi koja ne zna gde je, koja tumara, lunja, udara u bandere - kaže, kroz šalu, umetnik. - To je, međutim, jedno tipično provincijalno razmišljanje, tačnije greška, jer u filozofskom smislu heterogenost znači nešto sasvim drugo.