Velča Velčev: Duhovno smo na dnu, živimo u mulju

MI smo skloni da slepo verujemo svemu što se kaže, pa su našem društvu potrebni ne šamari, već batine da bi se osvestilo. Ovo, za “Novosti”, kaže umetnik Velča Velčev, rođen i odrastao u Dimitrovgradu, diplomirao u Beogradu, a već četvrt veka u emigraciji na Majorci, koji je u Galeriji “Haos”, svojom postavkom hrabrih, duhovitih i pronicljivih instalacija “Podseti me da sam živ”, uspeo da zatalasa beogradsku likovnu scenu. Njegovi radovi, čije su teme nova božanstva novca i moći, svojevrsni su šamari savesti, pa ga pitamo kako gledaoci reaguju na ovo “buđenje”?

- Možda nešto govorio i to što su ostale samo dve posmrtnice, od trista koliko smo ih štampali, da bismo ih delili publici - kaže autor koji je na posmrtnicu u izlogu galerije stavio svoju sliku i datum rođenja, a pored koje se zaustavi gotovo svaki prolaznik. - Morao sam da pripremim svoju sestru, koja je profesor fizičkog, a mnogo me voli i malo je starija, pa sam joj objasnio da ne treba da padne u nesvest zbog onog što će videti u izlogu, da mi od šoka ne pokvari otvaranje. Iznenađen sam, međutim, kako su ljudi brzo reagovali na eksponate, jer nisu svi laki za razumevanje na prvi pogled.

* Korišćenja simbola hrišćanske vere u kontekstu priče o novcu i moći dovodi vas u krug značenja koja su, uslovno - “opasna”?

- U toj opasnosti je i draž. Jer, ako mene ne uzbudi ono što radim i to ne prenesem posmatračima, onda nisam uspeo. Mozak i iskustvo često nas koče da budemo slobodniji. U sebi prolazim ceo taj proces rađanja i kada osetim da je nešto dobro, onda taj osećaj dolazi iz stomaka. Glava kaže: “Stani, preterao si”. Jedino pazim da ne preteram u likovnom smislu. Da instalacije ne budu ružne, samo da bi izazvale šok.

* Kako ste se odlučili da kritički obradite baš ovu temu?

- Iz ličnog iskustva. U Španiji je nezaposlenost već stigla na 20 odsto. Desio se jedan neverovatan rez ovih kapitalista koji vladaju svetom. Ostavili su radnike u užasnom položaju, da ljudi više ne biraju radna mesta, rade bilo šta. Izbrisali su srednju klasu, koja je bila jaka, od koje su živeli umetnici poput mene. Tokom pet godina, sa troškovima studiranja starije ćerke, kreditom za kuću koja je pod hipotekom i još dva, morao sam da zarađujem 3.700 evra svakog meseca kako bismo preživeli.

* Koliko sve više postajemo moderni robovi?

- To niko ne kaže tako jasno, ali je tačno - robovi smo. Na ovoj mojoj posmrtnici su multinacionalne kompanije, jer su one najviše ožalošćene kad nas nema. One nas vide samo kao potrošače. Izračunaju koliko svako od nas troši dnevno i kad jednog izgube, to je žalost. Ne vide ni da imamo osećanja, ili neke druge vrste potreba. Strah me je da se bez revolucije nikada ništa nije promenilo. U Španiji imaju jednu izreku koja se odnosi na kapitaliste: “Davi, ali nemoj da zadaviš”. To je njihov sistem. A ljudi što su siromašniji, više traže spas u nečem fiktivnom, u verovanju. Da ne postoji religija, verovali bi u nešto drugo.

* Šta se desilo sa duhovnim?

- Duhovne stvari su danas na dnu. U mulju. I to je strašno. Pratim i ovdašnju likovnu scenu i svake godine sve je tužnije. Nije mi jasno zašto neki umetnik koji živi ovde ne bi napravio provokativnu izložbu, provokativniju od ove moje.

* Neki od umetnika u svetu, koji su šok promovisali kao legitimno sredstvo, sada su među najbogatijima?

- Nisam lažni moralista da tvrdim da mi novac ne treba, jer je on sredstvo za život. Ali u mom malom Dimitrovgradu svi poznanici voze bolja kola od moje “mazde” stare 18 godina. I nije mi potrebno ništa više od toga da bih se osećao bolje. Sve ono što mislim da je važno ljudi nose u sebi. Prijateljstvo i ljubav su mi veće bogatstvo od novca. Ali, moramo i njega da imamo. Oni koji zarađuju i više od onog koliko im dela vrede, proizvod su mašinerije. Iz prve ruke sam gledao kako se od umetnika stvara brend, ali kada pogledate retroaktivno najbolja su im dela ona koja su stvarali pre nego što su postali milioneri.

* Da li gorko iskustvo stimuliše?

- Novac uništava kreativni duh u svakom od nas. Najgore je kada je sve prividno dobro, jer se tu pojavljuje žabokrečina.

* Kakav je vaš odnos prema veri?

- Ja sam religiozan na svoj način. Želim da moj um bude samostalan i slobodan. Iz religije uzimam ono što mislim da je pošteno i dobro, ali ne i ono što mi se ne sviđa. Kada sam bio mali, u šumi na kraju Dimitrovgrada postojao je jedan mali, napušten manastir, koji smo mi deca tokom zime koristili kao fiskulturnu salu. Tamo smo igrali stoni tenis, a na oltaru je stajao jedan koš. Osećao sam nelagodnost, jer hram nije bio mesto za tako nešto. Iz neke griže savesti, posle mnogo godina, kada sam već završio akademiju, a manastir bio i dalje u lošem stanju, ali bez košarkaškog obruča, uz pomoć jednog prijatelja, koji mi je pridržavao merdevine, napravio sam jednu veliku, reljefnu, trodimenzionalnu kompoziciju “Poklonjenje mudraca”. Ponovo je bila zima i sneg, ali sam se osećao mnogo bolje, kao da sam napravio ravnotežu.

ZIDAN, NADAL I NOBELOVAC

VAŠE radove imaju i slavni sportisti poput Zinedina Zidana i Rafaela Nadala...

- Zidan je još igrao u Realu, kada sam učestvovao na jednom sajmu umetnosti u Madridu. Tu su mu se dopale reljefne slike koje sam tada radio, popričali smo nekoliko minuta i kupio je jedan manji rad. Fotografisali smo se zajedno. Ja fotografiju krijem, i ne znam kako je izašla u javnost. Imam fotografiju i sa Gao Singđenom, prvim Kinezom koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost, koji radi i divne akvarele i kome su se svidela moja dela, ali to nikog ne interesuje. Kada je Nadal u pitanju, on je kao nagradu za sportistu godine dobio jednu moju skulpturu.

ANTONIJEVA STOLICA

KAO student sam u Rovinju radio portrete i živeo sam u kući Antonija Isakovića. On je pisao u jednoj sobici, na malom drvenom stolu, sa drvenom stolicom. Pitao sam ga: “Čika Antonije, što ne kupite neku stolicu?” A, on mi je rekao da je upravo tako navikao da piše. Da biste stvarali, mora nešto da vas žulja.