Kada pisci žive u svom raju

RAJ sam uvek zamišljao kao nekakvu biblioteku - zapisao je veliki Horhe Luis Borhes, i inspirisao Anhela Estebana da zaroni u ta beskrajna "rajska prostranstva" biblioteka. Estebanu je pošlo za rukom da sumira ogromnu građu, kakva po pravilu prati ovakve poduhvate, u knjizi naslovljenoj "Pisac u svom raju: trideset velikih pisaca koji su bili bibliotekari". Objavljena na srpskom jeziku u izdanju "Derete", u prevodu Vesne Vidaković, ona predstavlja uzbudljivo i edukativno štivo prevashodno za sve one zaklete "knjiške moljce", prepuno dragocenih i malo poznatih podataka o književnicima koji su živeli okruženi tuđim knjigama.

Život, literatura, anegdote - sve je tu. Trideset pisaca otvara vrata svoje "druge kuće", onih tihih mesta u kojima su u nekom periodu života radili kao upravnici, bibliotekari ili arhivisti, provodeći duge sate u čitanju i istraživanju. Esteban nas vodi kroz istoriju prašnjavih polica, kroz vekove nagomilanog znanja i upoznaje nas sa (ne)radnim navikama slavnih ljudi od pera poput Getea, Helderlina, Prusta, Borhesa, Ljose, Kerola, Pereka ili Stivena Kinga.

Čar ove knjige nije samo u raznolikosti sudbina njenih junaka, anegdotama i mitovima koji su se pleli oko njih, već i u istorijskim i geografskim skokovima zahvaljujući kojima obilazimo biblioteke, od onih iz epohe baroka do knjižnica savremenog doba, od Buenos Ajresa preko Londona, Madrida pa sve do Mosve i ruskih pustara.

* Mario Vargas Ljosa

Predgovor jednog od tih junaka, Marija Vargasa Ljose, poslastica je za sebe - neprocenjiva su njegova sećanja na sve ono vezano za najvažnije stvari u njegovom životu: čitanje, i pisanje. Od fascinacije dečijim časopisima te pričama Karla Maja, preko iskustva vojne škole u koju ga je otac smestio ne bi li iskorenio Ljosin "hir za književnošću" - davši mu na taj način, nehotice, temu za prvi roman... Ljosa otkriva da je dobar deo svog dela napisao u birtijama, barovima, ali pre svega u bibliotekama.