DNEVNIK ZABLUDA: Urbanistički monstrumi

U savremenom urbanizmu prisutna je pojava gde se novoprojektovane strukture nameću istorijski formiranom urbanom tkivu svojom koncepcijom, oblikovanjem i dimenzijama. Često nazvane urbanistički monstrumi, one razbijaju gradsko tkivo, uništavaju istorijski karakter i duh, razaraju prostor do te mere da prestaje da bude nosilac humanih vrednosti. Sve ono što je vekovima građeno i taloženo: istorija, kultura, tradicija, prestaje da postoji u prostoru zaposednutom savremenim urbanističkim monstrumima. Ovi gradski prostori su patogeni, nepodnošljivi za život, rad ili druge aktivnosti. Primere urbanističkih monstruma sadrže mnogi gradovi, pa i naša prestonica.

O aktuelnom slučaju koji će izmeniti strukturu istorijskog jezgra Beograda, “Beogradu na vodi”, nedavno je objavljen tekst u magazinu “Forbs”. Tu se navodi da je ovaj megalomanski projekat, kvalifikovan: od nacionalnog značaja, zaobišao birokratske prepreke kao što je javni konkurs u Srbiji, da nije bilo postupka javne licitacije, a da su zbog njega čak promenjeni neki zakoni. Zbog svega, projekat nije dobro primljen od velikog dela stanovništva. Iako je povodom planova gradnje postojala reakcija stručne javnosti, ona je ignorisana i nije uticala na njegovu realizaciju.

O drugom projektu, megalomanskom i neprimerenom tržnom centru na kraju Knez Mihailove ulice (na slici) koji iz korena menja urbanistički karakter istorijskog jezgra Beograda, struka nije raspravljala. Paradoksalno, njegovu kritiku nedavno je izneo filmski režiser Goran Marković. On je prekinuo ćutanje arhitekata i urbanista i progovorio o tabu temi o kojoj do sada nijednu reč nisu rekli odgovorni za projekat: Zavod za zaštitu spomenika kulture i Urbanistički zavod, pa čak ni Akademija arhitekture. Tu građevinu Marković opisuje kao “monstruma koji napreduje u srcu starog dela grada... širi se kao tumor među oronulim kućama koje predstavljaju kulturnu baštinu, prošlost ovog naselja starog nekoliko milenijuma. To je nezgrapna, pretenciozna, agresivna građevina koja preti onome što je suština Beograda.”

Ne iznenađuje da kritiku tržnog centra kod Knez Mihailove izriče poznati režiser, ali zabrinjavajuće je decenijsko ćutanje naših najznačajnijih predstavnika arhitektonske struke po tom projektu. Među inicijatorima peticija protiv “Beograda na vodi” je i sam autor ovog centra, koji do danas nije javno spomenuo svoj projekat u Knez Mihailovoj. Da li to znači da u našoj arhitekturi postoje tabu teme, autori i objekti o kojima se ne raspravlja? Kao biznis, arhitektura je uticajna koliko i politika, a posledice neslaganja ili kritikovanja tabu tema pogubne su za one koji su izvan “sistema”. Ali izgleda da je lakše i bezbolnije graktati na “Beograd na vodi”, koji su projektovali stranci, nego kritički reagovati na zablude moćnih arhitekata u sopstvenim redovima.