Besparica ubija film

OD rekordnih 89 zemalja koje su ove godine predložile svoje kandidate za Oskar u kategoriji najboljeg filma van engleskog govornog područja, među devet ostvarenja koja nastavljaju trku za najpopularniju filmsku nagradu nema našeg predstavnika. Srpski kandidat, kao ni prethodne gotovo tri decenije, nije ušao u širi izbor (“eksces” se dogodio 2008. kada su se “Krugovi” Srdana Golubovića našli na listi od devet filmova).

Gde su naši predstavnici u ovoj trci, zašto ih uglavnom više nema ni u glavnim takmičarskim programima velikih svetskih festivala, kakav je kvalitet srpske produkcije, i da li je nedostatak finansijskih sredstava jedini razlog za ovakvu poziciju domaćeg filma, samo su neka od pitanja koja se nameću na kraju svake godine. Kako za “Novosti” ocenjuje kritičar Srđan Vučinić, ova “devalvacija” je, pre svega, posledica činjenice da srpska kinematografija danas nema osobena i beskompromisna ostvarenja, kakva su imale generacije Aleksandra Saše Petrovića, Makavejeva, Živojina Pavlovića, Puriše Đorđevića, Žilnika...

Stefan Arsenijević, reditelj čiji je kratki film “Atorzija” dobio nagradu Zlatni medved u Berlinu, a 2004. bio nominovan i za Oskar, kaže da srpska kinematografija potiče iz vrlo uspešne i bogate tradicije koja je bila u kontekstu jugoslovenskog filma, ali da mi malo bolujemo i od kompleksa više vrednosti.

- Očekujemo da naši filmovi stalno budu u samom vrhu, a takmičarski programi svetskih festivala imaju ograničeni broj filmova koji mogu da uđu u te selekcije, tako da u odnosu na veličinu naše zemlje, a pogotovu na to koliko se ulaže u film, mislim da imamo uspehe i da bismo morali da budemo zadovoljni.

Arsenijević podseća na periode kada i po dve godine nije bilo konkursa za sufinansiranje proizvodnje filmova, i da su ta nestabilnost i neizvesnost doveli do toga da reditelji prave kompromise, bilo u smislu da snimaju komercijalne filmove, ili one koji će se dopasti selektorima velikih festivala.

- Mislim da ovde nije u pitanju nedostatak autorske hrabrosti, nego sredstava. Kad bi reditelji znali da mogu da naprave film koji lako može i da ne uspe, ali da će imati novac i za sledeći, onda bi im bilo mnogo lakše da budu radikalni, a i naša kinematografija bi bila ličnija i hrabrija. Moja generacija nema tu vrstu luksuza, uglavnom se snima u grču, ali ovde su se ipak pojavili i mladi, beskompromisni autori, kao što su Dane Komljen, Tamara Drakulić, Ognjen Glavonić... Ne može se očekivati da oni budu uspešni kao Saša Petrović, ali se stvari pomeraju - ističe Arsenijević.

REDITELj i scenarist Puriša Đorđević smatra da Srbija ima šansu da dobije najveću filmsku nagradu.

- U nekadašnjoj Jugoslaviji postojao je vrlo popularni bosanski aforizam, a on danas ima novu konotaciju. Sada se kaže “j.... zemlju koja Oskar nema”, jer je reditelj Danis Tanović doneo Bosni ovu nagradu, ali i mnoge druge s velikih svetskih festivala. Mi ćemo se “osvetiti” Bosni, Srbija će dobiti Oskar kad snimi film po magičnom, unikatnom romanu “Usta puna zemlje” Branimira Šćepanovića. Brano je napisao scenario po svom delu, i s njim će ići na konkurs Filmskog centra Srbije.