Ej, pesmo, tugo finalna!

STIH i slika. Slika i stih. Za decu, za mlade. Iznedri se, tu, i poneki roman. Stignu i nagrade. Zvučne, prestižne, podržane aplauzima, čestitkama i novinskim izveštajima. Njemu je, ipak, najlepše dostignuće da o Nikoljdanu umesi slavski kolač, ukrasi ga, ispeče. I svaki taj kolač je jedinstven. Pravo remek-delo. Golubice na vinovoj lozi, božurov venac, otvorena knjiga, pečat staroslavni, klasje rumenog žita... Onog koje je mirovalo ne sanjajući da će tako strašno biti pokošeno u zavičajnom, Starom Grackom. Sve bi dao, da je imao sva blaga ovog sveta, da to nije doživeo.

Ovo je Momčilo Moša Odalović. Pesnik, slikar, ilustrator, skulptor, novinar. A pre svega Čovek koji na samo njemu svojstven način ume da spoji vreme: nekadašnje, potresno i ovo, danas, oneljuđeno i nepravedno. Jer, kad ti silnici otmu kolevku, šta ti ostaje osim da je u "srcu krvavom", čuvaš od zaborava, u utočištu slike i stiha za decu, najverniju publiku koja će, ako ne sad, kad-tad shvatiti i prihvatiti vrednost poruke "lako ti je ostaviti majku, ostavi Gračanicu - ako te je majka rodila". To je Momčilo Moša Odalović upisao u manastirsku knjigu drevnog Milutinovog hrama, pre nego što će podeliti najstrašniju sudbinu svog prognanog naroda usidrenog u novim, ali, nemirnim lukama kao što je njegova "konačna otadžbina od 7,5 ari u Smederevu", gde mu je moćna Dunavska pena Sitnica do kolena.

E, sad Ti govori, Momčilo Mošo Odaloviću, jer Te dosad nije bilo u retrovizoru pređenog puta.

I počeo je. Kako? Pa, tako, kao svaki dečji pesnik - od svog detinjstva.

- Nakupilo se - kaže. - Obilje vedrih sličica, ali, i tegobnih za nekoliko života, bogme. Moje detinjstvo zvalo se: Miroslavka, Jevrosima, Ilinka, Stana, Milijana, Miodrag, Milisav, Momčilo, Mihajlo i Ljubomir! DESETICA u roditelja Dušanke i Todora, a sve to onamo-namo, u mračnim kosovskim nebosklonima, pod Goleš planinom uz epsku reku Sitnicu, koja je "Mutna i krvava, pronosila konje i junake!" Tek, neznanom pesniku nek bude javljeno da se Sitnica svela na sitnicu (siću), na žablji preskok, i da samu sebe jedva pronosi...

... Kao školovan čovek, primetih da mojoj majci niko nikada nije izračunao: deset puta devet jednako je devedeset meseci bremenitosti! Da smo gugutke - koje raskošno gnezdo, koja grlena pesma Srbiji! U tom porodičnom gustišu rodih se (1. aprila 1947), kao osmo dete, a u Srpskom mitološkom rečniku lepo stoji: "Osmo dete, adamsko koleno, donosilac kućnog napretka!" Kad je već tako, potrudim se da častim čitavo selo. Tog dana izgorela je zgrada Zem-zadruge (kolektive) u našem selu, koju dobri, vredni ljudi nisu podnosili. Za ove mlađe koji ne znaju o čem' pričam, nek zamisle samo ovu sliku! S motikama o ramenu, kao partizanska jedinica, žene marširaju odlazeći na kopanje. A Stana Đurova vrišti: pod-koraaaaaak! U našem selu ona je bila na čelu AFŽ - Antifašističkog fronta žena!

... Kad se u desetici rodiš kao osmo dete, svima si na "smetnji" i zoveš se "Tamo se!". Uvek je tu bilo neke tutnjave, svak svojim poslom. Sklanjaju te s puta i brzo shvatiš da si nevažan! Lako naučen, nikad odučen! Neka važnije bude to da smo bili vredni, pa i kao deca, sami sebi zarađivali hleb. ... Sestre nisu išle u školu, sem ono malo osnovne, koliko za potpis ćirilicom. Al' rukate, naočite! I tkalje, i švalje, i pletilje, i vezilje... Sirogojno, pre Sirogojna!

... A u našoj stolarskoj radionici, nas petorica sinova, uz oca, kao asistenti, savladali smo stolarski zanat! Svi smo, inače, u svojim profesijama spretni, uz onu negdanju, skojevsku naznaku: ističe se! Kako mi ova priča izmiče, osećam je i kao plemenitu bodrilicu za mlade muževe i žene; prizivajući ih da se ljube i raduju zdravom, lepom potomstvu! Upravo što iz neveselih, sirotinjskih vremena stigoh, evo, međ' važne u "Novostima!", a brat mi Mihajlo, recimo, iz iste sirotinjske kolevke, prof. dr fizike! Svako dete, religioznim polazištem, ima svoju zvezdu, a rađanjem donese sa sobom hleb i vodu! (Uzgredno slovce u slavu vašeg lista! Otac mi, jedno vreme radio u lipljanskoj Fabrici lepenke. I tako, donese doma prvi broj "Večernjih". Mnogo su nam značile, jer tada u kući imasmo samo knjige koje smo dobijali za "Odlično učenje i primerno vladanje!")

* Lepota duše Darinke Jevrić, u lepoti lica pesnikinje

... U vašim "Novinama" (1972), na veliku radost i nevericu, nađoh informaciju da je "Momčilo Odalović iz Starog Grackog kod Lipljana jedan od finalista Festivala poezije mladih u Vrbasu"!!! To je tada bila krajnja mera mladim pesnicima. Nađeš li se među finalistima, već si unapređen u pesnika... Tada prvi put videh važne, "prave" pesnike! Zamro od strahova: napisao prve pesme, poslao ih, a oni otud poziv da dođem na tri dana! Da spavam u hotelu, da mi osoblje persira, čoveče! I svakog jutra menjaju posteljinu!? Ne, ne bih toliko toga podneo... te lepo objasnih domaćinu da ću noćivati kod tetke mi rođene Marice Laušević. Ne videsmo se davno, a uželeli se! Hej, pesmo, tugo finalna...

... Darinka Jevrić prethodne neke godine i ja - jedini s Kosova finalisti! Darja moja, preblaga, važna mi sestra u pesničkom bratstvu. Generacija moja... a već tada slavna! Dolazili Desanka, Stevan, Matija - da vide koje to devojče (srednjoškolče) s našijeh metoha, ume tako glasno stihom da zagrmi i nadjača dečanska jektenija: ...ruku samo preko boka da mi prebaciš/ mogla bih ja da cvjetam i bremenim svakog proljeća... Lele ako zaleleču dečanska zvona/ pa ti se lik s freskama pomuti... Pokoj duši njenoj, imala je svoje Visoke Dečane, a ja svoju Gračanicu, na desetak kilometara od sela. U manastirskoj knjizi utisaka, davno, daaaaavno zapisah: Lako ti je ostavit majku, ostavi Gračanicu - ako te majka rodila!

... Na Kosovu sam, posebno u Prištini, imao nepodnošljiv, bolan osećaj privremenog boravka. Toliko šiptarizovana, bez zelenila, s čavkama, jedinim pticama... Spuštao sam roletne, da je ne gledam i bežao, bežao u Staro Gracko. One koji su rođeni u Prištini, a nemahu svoje selo, sasvim razumem. Moje je da pričam potomstvu da nam je Kosovo oteto! Preimenovano u Sjedinjeno američko Kosovo s glavnim gradom Bondstilom.

U detinjstvu sam, kao i sva deca, imao redovnih želja i željica, a jednu veeeliku nikad neću ostvariti: PEKARA! Poodavno u "Svetosavskom ZVONCU" objavih pesmuljak: Hlebac nastaje u svetoj radosti,/ kao najlepša pesma, najskuplja slika!/ Imamo, rodilo, nek dođu gosti -/ miriše kuća zemljodelatnika! Baveć se rečima, pesnici smislili da poezija nastaje u svetom zanosu! To i ratar misli za klas pšenice i brašno, al' malo je okasnio sa setvom i žetvom mudrosti, pa pesnik prigrabio. Trenutno je glad dramatično narasla i nema te pekare koja će podmiriti potrebe.

Moja dugo sanjana pekara spaljena je na seoskoj parceli s dušama 14 izmasakriranih žetelaca. Kombajn mog najstarijeg brata Miodraga, a među ubijenima i njegov sin Andrija, dika naša. Tad je, što se mene tiče, a ne znam joj groba - sahranjena međunarodna zajednica.

Svi mi otud isto smo što i kosovska Nerodimka. Krenula sirota rečica u dva mora, zbunila se i samu sebe presahla. Opet, kao rečca za Darinku: Ko zna kakva je tuga bila - pred neku nepogodu, pred sušu!? Kad Nerodimka se zamutila; na dva mora iscepkala dušu.... Tek ovamo, u Smederevo kad stigoh, videh ishod jednog kraka Nerodimke! Ulila se u Sitnicu, pa Sitnica pored mog sela - u Ibar, te Ibrom do Morave, a Morava u Dunav, ovde kod sela Kulič, i - nesta sirotica u opštem rasulu vode! Ako vode (reke) traže nizbrdicu, onda i ja istim tragom doplivah ovamo, il' se dokotrljah...

OTISAK DESNOG KAŽIPRSTA

U Argentini postoji spomenik pesnikovim cipelama uz stihove: Otadžbino, volim te, kao svoje stare, iznošene cipele! Analognom merom utvrđuje se osećaj zavičajnosti. To ne podleže katastarskim metrima i službenim spisima. Zavičaj je isto što i otisak desnog kažiprsta. Utabanim puteljcima, prečicama i dalečicama - određena je uža otadžbina i nebo nad njom i strane sveta. Ma kud izbegli, svi orijentiri i strane sveta neopozivo ostanu tamo gde smo pupkom, kao drikerom Zemlje i Neba, proverili pouzdanost Zemljine teže. Uz ovu priču, divna je Danteova poruka Robespjeru: "Otadžbina se ne može poneti na đonu od cipela!"