Milčo Mančevski: Lakše je sada naći poštenje, nego istinu

UČESNIK 22. Festivala autorskog filma (FAF) bio je Milčo Mančevski, najznačajniji makedonski reditelj, koji se ustoličio i kao jedan od najmarkantnijih evropskih stvaralaca autentične filmske poetike. Zvanično, ovde je poslednji put bio 2011, kada je sa filmom "Majke" nagrađen u jedinom takmičarskom programu Festa "Evropa van Evrope". Ove godine stigao je u Beograd kao mentor edukativnog programa za mlade reditelje Jugoistočne Evrope FIRST FILMS FIRST, koji Gete institut organizuje na FAF.

- Autorski film je suština kinematografije kao umetničke discipline, zato je ovaj festival regionalno važan, a rad sa mladim ljudima veliki je dar za svakog iskusnog reditelja. Sada predajem na Bruklin koledžu, pre toga sam radio na Univerzitetu Njujork, i mislim da od studenata dobijam onoliko koliko oni dobijaju od mene. Uvek im kažem da mogu da im pomognem da otvore srce, jer je važno da film izlazi iz srca autora, i da govore ono što osećaju. Film ne sme da bude proizvod neke organizacije koji ima finansijske ili političke potrebe - kaže Mančevski, koji je prvim filmom "Pre kiše" 1994. postao laureat "Zlatnog lava" u Veneciji i bio nominovan za Oskar.

Od 1985. živi i radi u Njujorku, njegova igrana ostvarenja dobijaju priznanja na najznačajnijim svetskim festivalima, a tako su vrednovani i njegovi dokumentarni i eksperimentalni filmovi i muzički spotovi (osvojio je MTV nagradu za najbolji video). Sticajem okolnosti razgovor sa Mančevskim vođen je 29. novembra, pa je datum koji je nekada bio najvažniji državni praznik velike Jugoslavije već na početku "usmerio" našu priču.

* Da li je ovaj prostor za vas intimno i dalje domovina?

- Bivša Jugoslavija, ne samo Makedonija, apsolutno je deo mene. To nije pitanje razmišljanja, nego osećanja. Lepo mi je kad dođem ovamo, pre svega zbog ljudi koje poznajem, koji su važni u mom životu, s kojima sam u kontaktu. To su slike, mirisi, zvuci koji su čoveku važni više nego što misli, i svaki moj dolazak za mene je ponovo pronaleženje sopstvenih temelja. Nema potrebe, a ni načina da zaboravimo ono što je deo naše lične i kolektivne istorije. Možemo mi koji smo rođeni i odrastali u Jugoslaviji da glumimo da se više ne sećamo te zemlje, da ona u nama nije ostavila trag i da sebi uskraćujemo deo sopstvenog bića, ali to nije istinito. Uz sve mane koje je imala, ta zemlja je bila ozbiljnije društvo od ovih koja su stvorena u njenim novim državama. Pogotovu kada je reč o kulturi i umetnosti.

* Koliko su slike i mirisi Balkana, koji su kod vas uvek izvan poznatih i poželjnih stereotipa, odredili i vašu karijeru?

- Ja sam se u svojim filmovima uvek bavio ljudima, nije me zanimala istorija i usud Balkana. To su bile priče o opšteljudskim pitanjima, a o tako suštinskim i važnim temama čovek najdublje, najistinitije i najiskrenije može da govori iz vizure sopstvenog sveta i bića. Zato su, pored "Pre kiše", i drugi moji filmovi, "Senke", "Prašina", "Majke", iako snimljeni pod makedonskom zastavom, bili prepoznati od koproducenata iz gotovo čitave Evrope, i od fonda "Euroimaž". Makedonsko ministarstvo kulture je, recimo, finansijski podržalo film "Pre kiše" i "ušlo" u taj projekat tek pred kraj snimanja.

* Na FAF smo videli film "Sweet Movie" Dušana Makavejeva, koji je i sada jednako radikalan, angažovan i možda još aktuelniji nego 1974. kada je snimljen. Zbog čega danas na ovom prostoru više nema takvih autora i dela?

- Meni je, pre svega, veoma drago što se novim generacijama prikazuju filmovi Makavejeva, i to smatram važnim gestom. Mak je moj estetski otac, upoznao sam ga kad sam bio klinac, obožavam ga i danas, i sve njegove filmove znam u kadar. To su dela koja imaju vrednost u okvirima svetske kinematografije, ne samo evropske, pogotovu njegovi filmovi iz perioda "crnog talasa", kao i filmovi autora poput Aleksandra Saše Petrovića ili Živojina Pavlovića. Srećan sam što sam odrastao na njima, i što su se takvi filmovi distribuirali u bivšoj Jugoslaviji. Sada, nažalost, nemam priliku da pratim filmove koji dolaze iz ovog regiona, vidim samo poneki, i ne mogu da pretppostavim gde je razlog za taj veliki raskorak. Možda je delimično i u tome što je u vreme bivše Jugoslavije iza filmova i autora, i pored pritiska i cenzure koji su neke ljude čak i uništili, ipak postojao sistem koji je podržavao kinematografiju.

* Najavili ste prvi film u Americi. Znači li to da "odustajete" od Balkana?

- Imao sam potrebu da se i na ovaj način profesionalno povežem sa Njujorkom, a više nisam želeo da trošim energiju na korumpirani filmski sistem u Makedoniji, i ne znam da li ću se profesionalno tu više vraćati. Novi film ima naslov "Bikini Mun", glavnu ulogu igra Kondola Rašad, glumica poznata po sjajnim pozorišnim ulogama na Brodveju. Priča se događa u Njujorku i govori o ženi koja je veoma harizmatična, ali i čudna. Pokušao sam da napravim psihološki "presek" i mali eksperiment o glavnoj junakinji, ali i o snimanju samog filma. On se bavi prostorom gde se preklapaju dokumentarno, istina i fikcija, i na neki način je inovativan. Kod mene sve kreće od formalne igre, jer se uvek igram, tako da je "Bikini Mun" nastavak onoga što sam do sada radio, ali i nešto sasvim novo.

* Da li i u "Bikinu Munu" dokazujete tezu da "umetnost mora da ima smisla, a život ne"?

- Kad gledam neki film, najvažnije mi je da li mu se radujem, ili mi je dosadan, jer volim filmove koji me iznenađuju, koji me malo "ošamare", provociraju, koji su pošteni, i zato uvek pokušavam da snimim takve filmove za sebe kao gledaoca. Gledajući neku priču, istovremeno se uvek pitam i gde je istina, jer istina je rastegljiva, a poštenje nije, i zato je lakše naći poštenje u sebi, nego istinu.

* Kako vam izgledaju naši životi ovde kad sletite iz Njujorka?

- Sve je slično kao i tamo - ako nije jedan problem, onda je neki drugi. Generalno, možda je život u Americi egzistencijalno manje stresan, jer čovek ima više šansi da radi. Ali, u principu, na kraju, sve se svede na isto. Što bi rekao Meša Selimović, svaki čovek je uvek na gubitku.