Trag potopljene epohe

KAO svojevrsnu posvetu prijateljima, članovima kultnog benda "Ekatarina Velika", kojima je svojevremeno dizajnirao omote albuma, naš umetnik iz Pariza Vuk (Veličković) Vidor, uradio je u produkciji galerije "Nešović fajn arts", četiri grafike u ograničenom tiražu od 50 primeraka. Neposredni povod jesu nova izdanja poslednja četiri albuma ove grupe - "Ljubav", "Samo par godina za nas", "Dum-dum" i "Neko nas posmatra" ("Maskom rekords"), a razlozi su dublji, ne samo lični već i umetnički i kulturološki.

- EKV nije samo bend, već i simbol čitave jedne likovne generacije, iz vremena, kada smo se svi znali, radili jedni sa drugima, kada je rokenrol bio deo šire kulturne scene - objašnjava Vidor za "Novosti". - Poslednji pokret u svetu koji je imao tu likovnu pratnju, sa prepoznatljivom ikonografijom, bio je verovatno pank, a kod nas možda upravo novi talas. Taj talas je u jednom trenutku doveo te kreativne ljude, odneo ih i nestao, kao i sve ostalo. Kada se on ugasio, nestala je i zemlja u kojoj smo živeli, ali i jedan duh. Sada je možda trenutak da se cela priča ponovo popularizuje, da ta estetika bude neka vrsta pandana danas dominantnoj, a koja i nije baš neka estetika.

Kod nas, ali i u svetu se na rokenrol i dalje gleda kao na minornu art formu, smatra naš sagovornik, a to demantuju jake poetike umetnika poput Bouvija ili Dilana. Pored rokenrola, na identitet ovog autora uticale su dve kulture - srpska, iz koje je potekao, i francuska, ali i mnogo toga sa svetske scene. Kako bi sačuvao ličnu umetničku individualnost, Vuk, čiji je otac naš i francuski akademik slikar Vladimir Veličković, na javnoj sceni koristi prezime Vidor.

- Lakše je bilo tako. Brat i ja, koji smo umetnici, uzeli smo drugo prezime - objašnjava sagovornik, ne bežeći od toga da mu je slavno porodično ime bilo neka vrsta bremena.

Sa iskustvom nekadašnjeg direktora našeg jedinog kulturnog centra u svetu, KIC u Parizu, o ideji ministra Vukosavljevića da se ambasade naše kulture otvore i u drugim svetskim metropolama, kaže:

Legendarna Margita Stefanović

- Otvarati kulturne centre u svetu je skupo, ako rezultati njihovog rada nisu dobri. Do sada to nije imalo smisla, jer naš jedini kulturni centar funkcionisao je po nekom starom dijasporinom sistemu. Probao sam to da promenim i vizuelno i estetski i idejno, da se okrenem lokalnoj publici, a ne da pravim izložbe za naše ljude tamo. Da napravim platformu po kojoj bi se naša umetnost vezala za francuske institucije i publiku. To je jedini način da se nekim trojanskim konjem uđe na francusku scenu. Mi ne možemo da poput Amerikanaca, Kineza, Engleza, dođemo i stavimo svoju kulturu na sto, već moramo da budemo pametniji i malo suptilniji.

DOMINACIJA LONDONA

O tome koliko je uspeh prethodne generacije stvaralaca u Parizu otvorio put našim umetnicima, Vuk Vidor kaže:

- Prethodna generacija je otvorila put i taj put se tu i završava. Danas više nije realno misliti da naši umetnici imaju bolji prolaz u Francuskoj nego na nekom drugom mestu. Baš suprotno, sada bolje prolaze u Berlinu ili Londonu, koji su aktivniji i snažniji art centri od Pariza, koji je malo otišao unazad. U Parizu se realizuje oko tri odsto umetničkih transakcija na planeti, a u Londonu - 35. Jasno je ko je tu dominantan.