Golubović: Nepravda je u rukavicama, ali i dalje strašna

PLAKAT kojim Festival autorskog filma simbolično asocira na glavne teme i pogled kroz koji ove godine posmatra svet, predstavlja radnika sa udarnički podignutom rukom u kojoj drži filmsku traku. Danas, kada je radnik gotovo globalno poništen, i na razne načine ponižen od društva možda više nego ikada, kako za "Novosti" ističe reditelj Srdan Golubović, predsednik Saveta FAF, on može da posluži i kao metafora savremenog sveta koji svakodnevno postaje sve suroviji.

- Dva su korena ideje za ovogodišnji plakat - jedan je činjenica da festival otvara film Kena Louča "Ja, Danijel Blejk", koji se direktno bavi pojedincem, običnim čovekom, koji je u sukobu sa birokratijom obespravljen i lišen onoga što je najvažnije u životu - ljudskog dostojanstva. S druge strane, setio sam se plakata koji je moj otac sredinom osamdesetih godina doneo sa putovanja iz Amerike, za film Maces Exposition. Na njemu je bio radnik sa podignutom filmskom trakom, i američki radnici su ga koristili za sindikalno okupljanje - kaže Golubović.

* Koliko se moć kapitalizma i birokratije zasniva i na tome što danas gotovo da više nema osnovne ljudske solidarnosti?

- To je, nažalost, tačno. Zato smo i odlučili da sa Kenom Loučem započnemo festival, jer ovaj kultni autor u svom filmu kao da vrišti, urla - ja sam Danijel Blejk, ja sam taj običan čovek koji želi da se bori protiv sistema i nepravde. Generalno, cela ljudska civilizacija je malo otupela i oguglala na nepravdu, jer je nepravda svuda oko nas. U odnosu na prošlost i prethodne vekove kada je bila direktna i očigledna, poslednjih tridesetak godina ta globalna nepravda u svetu postala je nešto što je u "rukavicama", pomalo nevidljivo i "umiveno", a u svojoj surovosti, manipulativnosti i nečinjenju ničega dobrog za običnog čoveka, isto je zastrašujuća kao i nekada.

* Da li je nepravda i bazično pitanje savremenog sveta?

- Zanimljivo je da reditelji - veterani čije ćemo filmove gledati od 25. novembra, među kojima su u braća Darden, imaju možda i najveću empatiju prema junacima svojih filmova, i najveću potrebu da zaštite ljudska prava i dostojanstvo običnog čoveka. Za razliku od njih, mlađi reditelji najčešće govore o fenomenima savremenog društva kao što su nekomunikacija, otuđenje, nemogućnost iskazivanja emocija, usamljenost, pa se i kroz tu vizuru može analizirati današnji sistem vrednosti. Starije generacije koje pamte humanija i bolja vremena, govore o pravdi kao o bazičnom pitanju za opstanak savremenog sveta.

* Ostvarenje Dušana Makavejeva iz 1974, Sweet movie, pomalo neočekivano gledaćemo u Glavnom programu FAF. Zbog čega je danas važan ovaj film?

- Važan je zato što je u današnjoj svetskoj kinematografiji malo tako slobodnih, hrabrih, inovativnih, radikalnih, društveno kritičkih, duhovitih, filozofski, poetski i stilski modernih filmova, kao što je ovo remek-delo Makavejeva. Razbijanje tabua, narativnih i vizuelnih, ogoljavanje malograđanštine, zbunjivanje i šokiranje tog učmalog sveta, podsmevanje apsurdu totalitarizma, gluposti, to je beskompromisna poetika Dušana Makavejeva. Takvi stvaraoci se retko pronalaze u mlađim generacijama. Mi smo pravili i neku paralelu između Louča i Makavejeva - dva potpuno različita autora sličnih godina, koja se na različite načine bave socijalnom temom, pre svega nečim što je pitanje slobode. Od slobode pojedinca, do slobode izbora, slobode stvaralaštva, kreativne slobode. Zato je za mene lično slogan ovogodišnjeg festivala kao jedan stih iz pesme "Partibrejkersa" - "Sloboda ili ništa".

* Vaš novi film "Otac" koji pripremate za snimanje, takođe se bavi pojedincem, običnim čovekom. Da li i vaša priča može da se smesti pod plakat ovogodišnjeg FAF?

- Mogla bi, naravno, ali ispada da taj plakat poistovećujem sa temama kojima se lično trenutno bavim. Moja priča inspirisana je istinitim događajem za koji sam saznao iz novina - govori o čoveku koji je izgubio posao. Njegova žena je iz očajanja, siromaštva i bede pokušala da se zapali ispred njegove fabrike tražeći da mu isplate zaostale plate, a centar za socijalni rad im je posle toga oduzeo decu. Taj čovek, u jednoj dugoj borbi, pokušavajući da svoju decu vrati nazad, u stvari, pokušava da povrati ono jedino što u čoveku ostaje, a to su ljubav i ljudsko dostojanstvo. To je, u simboličnom smislu, priča o ovom vremenu.

* Iz koje vizure dajete tu priču?

- To nije film o radničkim pravima i pravima jedne klase koja je uništena, i koja kod nas gotovo da više ne postoji, mada u drugom planu ima i tog momenta. Mene ovde interesuje, pre svega, pojedinac u borbi za sopstveno dostojanstvo, njegovo traganje i pokušaj da ga povrati. Moj junak ide peške od svog sela na jugu Srbije do Beograda, iz protesta, bunta i želje da dokaže da može da brine o svojoj deci, i da je čovek sa dostojanstvom.

* Koliko ljudi koji žive u Beogradu vide ostatak Srbije kroz jednu "hendikepiranu" sliku?

- Putujem dosta po Srbiji tražeći lokacije za ovaj film, i mi zaista imamo pomalo egoističnu i malograđansku ideju da se sav život u Srbiji odvija u Beogradu. To nije tačno. Srbija jeste zapuštena, ali u njoj postoji život, i postoje vrlo pametni ljudi koji pokušavaju nešto da promene. Srbija je izrazito centralizovana zemlja, skoro pola stanovništa živi u glavnom gradu, i taj proces je uništio manje sredine. Ali ono što je za mene najzanimljivije su ljudi koje se bore, koji i dalje pokušavaju kao neki Sizif da tim malim mestima udahnu pravi život. U širem političkom smislu, ovde već više od dvadeset godina niko ne brine ni o čemu što nije Beograd, te sredine su prepuštene same sebi i preživljavanju. To je jedan od problema koje ovo društvo ima, i meni je fascinantno koliko smo mi arogantni, i koliko mislimo da je sve posle Bubanj potoka krš i lom u svakom smislu. Ima, nažalost, kao kod Leonida Šejke, te estetike ružnog i estetike raspada, ali u svemu tome postoje i divni, jaki, iskreni i zanimljivi ljudi koji ne odustaju od svoje borbe, i pokušavaju to da promene.

NIKO VIŠE NIJE SLOBODAN

* Koliko smo mi danas slobodni?

- Ovih dana pratim zanimljivu priču o audio-romanu nepoznatog autora koji se pojavio u Americi, koji je čitao Šon Pen. On se bavi temom kako neko ko nema socijalni broj, ko ne želi da bude čipovan i deo korporativnog sistema i društva, uopšte može da preživi. U svetu u kojem su naši životi kompjuterizovani, i svako može da vidi gde smo, s kim smo, šta radimo, o čemu pričamo, čovek je izgubio pravo da bude sam i da radi šta god hoće. Slobode nema, kao što je to i Orvel predvideo na brutalan način, u jednom totalitarnom režimu, a nema je ni i u liberalnim režimima koji danas propagiraju slobodu.