Borba sa samim sobom

U poznatom prevodu Kirila Taranovskog, Narodno pozorište je izvelo, na samoj Velikoj sceni, još jednu od predstava koje treba da budu stalni repertoar velikih teatara.

Tatjana Mandić Rigonat je Čehovljevu, možda najneuhvatljiviju "komediju" adaptirala u izvesnu konačnu sliku, kakva se, čitamo, više neće menjati, s obzirom na to da, kao posetioci muzejske postavke, gledamo junake preko razapetih konopaca, koji štite njihovu nedodirljivost. Zna se ko je kolebljivac Hamlet, ali Nikolaj Aleksejevič Ivanov neće to da bude. On odbija sve - i da dela, i da učestvuje, i da živi. Ivanov živi u svojoj sociopatiji, izazvanoj jasnom uzaludnošću svega, najviše sebe samog. On je, kroz predstavu, u kojoj će umreti njegova nesrećna žena, Jevrejka, koja je sve napustila da bi se udala za njega, a ljubav je, sa njegove strane, trajala samo pet godina, bolno svestan svoje krivice... A mlada Saša, kći Lebedevih, zaljubiće se u Ivanova, i sama svesna da i ona srlja u propast, beznadežno.

Glavni lik Ivanov, koga je rediteljka dala izuzetnom makedonskom glumcu Nikoli Ristanovskom, i posle ove predstave ostaje nedokučiv, do kraja njenog, i njegovog kraja. Taj čudni dramski lik, proizvod vremena koje sve melje, i onog, a i ovog, i ovde igra "na jednoj noti", i to, ipak, u dugom trajanju predstave, postaje pomalo monotono. Po svemu izuzetan, dokazan na beogradskim scenama, sa odličnim akcentima, Ristanovski je glumac koji može gotovo sve. Valeri njegovog raspoloženja, koje diktira boju glasa i ritam disanja, pa i govora, anarhizam u pomirenosti sa sopstvenom uzaludnošću, bose noge, kojima, kao Hrist, ide ka svojoj kazni, sve je to moć glumca i reditelja, koji ga vodi. No, svoj "uzrast" ne može promeniti. Ivanov bi trebalo da je tridesetogodišnjak, tek malo stariji od toga, i apsurd je u mentalnom, fizičkom i umnom umoru koji oseća tako mlad čovek, na početku svog odraslog života, kada je najjači i najkreativniji. Blizu pedesetih, u dobu, u kojem danas gledamo Ristanovskog, bliže mu je odsustvo motiva, pa i strasti, jer se tada i biološke čovekove snage "resetuju" i muško biće počinje da brine za svoju moć.

Pravi junak ove predstave za nas je Branko Vidaković (P. K. Lebedev), lik, muškarac i ljudsko biće pomireno sa svojom nemoći da se izbori sa ženom (dobra Danijela Ugrenović), sa svojom potlačenosti, sa alkoholizmom i kćerkinom životnom dilemom. Vidaković je danas jedan od najzanimljivijih glumaca srpskog Nacionalnog teatra. Nada Šargin, uvek odlična i eterična, Anu Petrovnu, unesrećenu ženu Ivanova, bolesnu od smrtonosne bolesti, igrala je jednostavno i lako, bez patetike i suvišnih gestova. U visokim i niskim tonovima i afektima, Nada Šargin je najtačnija i jedna od najistinitijih glumica kod nas. Hana Selimović (Saša Lebedevea) bila je neka ruska Kalamiti Džejn, od koje se sve moglo očekivati, pa i da pripuca! Nije to uradila, ali je, svojom gvozdenom voljom i neumitnom životnom strašću, bila odličan kontrast potpunoj kapitulaciji Ivanova, što će ga i dokrajčiti. U igri Predraga Ejdusa, neodoljivog grofa Šabeljskog, nedostajalo je malo više preciznosti, dramatičnosti. Bio je sav u komediji, što je Čehov samo "kobajagi".

Nenad Stojmenović (uverljivi nadobudni lekar Ljvov), Nikola Vujović, odličan, razigran upravnik imanja Borkin, Branka Petrić, atraktivno neobična u ulozi manipulatorke, starice Avdotje, Vanja Milačić, markantna udavača, udovica Babakina, Bojan Krivokapić i ostali, bili su logičan deo slike koju štite gajtani i koja dolazi do nas, umesto da mi idemo k njoj (scenograf Branko Hojnik). Bojana Nikitović je obukla ovu predstavu u prekrasan, igriv kostim, a kompozitorka Irena Popović, sa živim muzičarima u slici, pomerila značenje realističke drame ka melodrami.