Naš svet je prazan bez meraka

TRADICIJA je uvek bila izvor, začetak i početak svakog novog vremena i njegovog duha kao neprolazne otmenosti i raskoši - drevno učenje o postojanju, čoveku, društvu, istoriji, religiji i životu, smatra beogradski politikolog Ramiz Hadžibegović, autor knjige "Blisko kraju", koju je nedavno objavila "Čigoja štampa". U ovo delo, kao u riznicu, pohranio je eseje o vrednostima i značenju narodne tradicije koja prožima čitav Balkan.

O potrebi da progovori o stvarima koje su povezivale generacije na ovim prostorima, davale im etičku vertikalu i posebnost među drugim narodima, već u prvim rečenicama knjige Hadžibegović beleži:

- Savremeni čovek više ne poznaje i ne priznaje nikakva objektivna merila, ni prirodna, ni običajna, ni moralna. Uprkos svemu što donosi nauka i civilizacija, živi se sa manjkom emocija, u mučnoj praznini i usamljenosti, u prividnoj uljudnosti, ćutljivoj sebičnosti i hladnoći, sa dosta rasula i devijacija, sveopšteg licemerja... A samo pre nekoliko decenija, što je za istorijsko pamćenje beznačajan period, sociokulturološki kontekst bio je sasvim drugačiji. Živelo se sa mnogo više meraka, bliskosti i intimnosti, otmeno, lagano dostojanstveno.

Kao svojevrsno otimanje od zaborava, ali putokaz ka trajnim vrednostima, Hadžibegović ovom knjigom rasvetljava pojmove meraka, muštuluka, derta, amaneta, derneka, akšamluka... Objašnjava sestrinsku ljubav, ali šta su nekada značili korzo, moba, vršidba, kako su se ljudi odnosili prema ognjištu, sofri, kućnom pragu... To čini, kako primećuje recenzent Ratko Božović, s pažnjom senzibilnog i odgovornog istraživača, za šta je od velike pomoći bila autorova interdisciplinarna kompetencija: istorijska, kulturološka, sociološka, antropološka, etnološka, filozofska i književna.

Svojevremeno je u javnosti lep prijem imala ideja Ramiza Hadžibegovića da balkanski narodi obeležavaju Dan meraka, kao nečeg što ne postoji nigde drugde. Od ove inicijative, kako kaže za "Novosti", neće odustati, već će pokušati i da je institucionalizuje.

- Reč nije lako prevesti na neki od svetskih jezika - objašnjava autor u knjizi "Blisko kraju". - Na Balkanu se koriste i izrazi ćeif ili ćef, i gušt, koji imaju najbliža značenja meraku. Poetika tog fenomena, čudesnog relaksirajućeg karaktera, zasnovana je na hedonističkom principu života, zbog čega se dosta razlikuje od evropskog shvatanja uživanja.

Merak nije ništa drugo do sam život, ili njegova tajna, ističe Hadžibegović:

- On nije odloženo uživanje, već trenutna radost koja nam svakodnevno poručuje: ne živi u prošlosti, ne sanjaj o budućnosti, budi tu i sad. Uči nas kako treba poštovati sebe, pa onda i druge i sve što nas okružuje. On je mera našeg ukusa i izbora - hoće mi se, drago mi je; stil i način života, stanje duha, afirmacija života.

Leksikoni, rečnici i enciklopedije dert definišu uglavnom kao žalost, bol, brigu, čemer, tugu, nevolju, dok je za Hadžibegovića, u najkraćem, erupcija najlepših i najvrednijih emocija, logika duše i srca, žal za životom, a kako će ga ko zvati, prevoditi i tumačiti najmanje je važno. Posebno poglavlje posvećeno je i muštuluku, kao radosnoj vesti, ali i nagradi koju su njeni donosioci dobijali:

- Muštulik je svojevrsna čarolija neočekivane radosti i ogromne količine emocija, koji nikada nije bio izvan života, vremena i prostora... Svedoči o velikoj želji da se drugi učine srećnima, zbog čega se i kaže: dar muštuluka je sam muštuluk.

Opisuje Hadžibegović i mobu kao temeljni obrazac seoskih običaja i kulture, vršidbu kao tajanstvenu i zaboravljenu relikviju života, ognjište kao večiti plamen koji uvek ostaje da živi, jastuk kao najintimnije utočište i najraskošnije uporište, ćilim kao legendu koja još živi... i svoje poslednje poglavlje posvećuje zavičaju:

- Srećni ili tužni, gde god živeli, koju god slavu slavili, koliko god se selili, šta god radili i čime se bavili, u kojeg god boga verovali, kojim god jezikom govorili, sa koje god česme pili, mesto rođenja ima aromu i ukus početka i kraja. Sa dubokim tragom u tkanju duše, to je naš usud, sudbina i teret koji ni u snovima ne malaksava - zaključuje Ramiz Hadžibegović.

I MOLBA I KLETVA

Za Hadžibegovića je amanet velika, večna i poetska tema, lepa i uzbudljiva reč, koja izmiče jeziku:

- Kao kulturološki fenomen, amanet može biti tajna, želja, molba, upozorenje, nezadovoljstvo, savet, kletva, predviđanje, pouka. Ljudi su živeli u duhu sećanja ili nekog ostavljanja u amanet, koji ne traži nemoguće, nerealno, nestvarno, već samo istinu, pravdu, dobro, ljubav.

ZA SOFROM SU SVI RAVNOPRAVNI

U našoj tradiciji, pored kućnog praga i ognjišta, sofra spada u najvažniji simbol svakog doma, bez obzira na veru i naciju, smatra autor knjige, kome je ona kult i duša familije, snage i sloge:

- Za sofrom su svi ravnopravni, ona nema kompleks krune, zvanja, titule, sile, veličine, snage, uma, lepote, godina. Život pripada svima jednako, a za sofrom se to najbolje oseća.