Ivanov između biti i ne biti

ČEHOVLjEVE drame organizovane su po muzičkom principu: jedna za drugom, smenjuju se scene i prizori različito emotivno obojeni. To nije tiha, setna muzika propadanja, istančane klase, smenjivanje neuhvatljivih raspoloženja i lirskih nežnosti. Naprotiv. Kod Čehova se smenjuju scene od kojih je svaka jarko i oštro obojena, a njihovi međusobni odnosi daju dramama punoću i opipljivost koju ima život sam!

Ovako na početku razgovora za naš list obrazlaže “partituru” dela velikog pisca, kao i sopstveni rediteljski rukopis Tanja Mandić Rigonat. Kako to izgleda na sceni videćemo u sredu (12. oktobra) u Narodnom pozorištu na premijernom izvođenju “Ivanova”. Ruskom klasikom, ali i savremenom dramaturgijom naša rediteljka bavila se dobrim delom svog dosadašnjeg stvaralačkog opusa.

- Ruska klasika je svetska, radila sam dramatizacije romana i kad ih nisam režirala. U njima se postavljaju moralna, besmrtna pitanja. Postoje pisci u čije svetove duboko možemo da uronimo, lično nas se tiču, izbacuju iz sfere trivijalnosti i banalnosti naših života - objašnjava Tanja Mandić Rigonat. - Naravno, to ne znači da favorizujem rusku literaturu u odnosu na druge, jer ja nisam čovek jedne knjige, jedne kulture ili jednog pisma. Moji pisci su i Hamsun, i Flober, i mnogi drugi.

Ipak, ono što Čehova izdvaja je činjenica da on nije moralista niti pisac ideologije:

- Na jednom mestu kaže: “Ja sad nemam ni političkih, ni verskih, ni filozofskih uverenja. Menjam ih svakog meseca”. Što “prevedeno” znači - ne zanima me svet ideja već ljudi koji o njima govore, a naročito ironičan raskorak između onog što govore i što jesu. On vidi nerešive egzistencijalne probleme. Društvo se menja, ostaju ljudi koji osećaju da im je život dao skromnije nego što su zaslužili. Kad se sve sabere, ljudske nevolje su manjim delom društveno uslovljene, mada su takve najvidljivije.

Rediteljka podseća na reči Margarit Jursenar da kada se prinuda svede na najmanju moguću meru, preostaće još uvek dugi niz pravih nesreća: smrt, starost, bolest, neuzvraćena ljubav, iznevereno prijateljstvo...

- Za mene je Čehov, pre svega, pisac beznađa. Poželela sam da ga radim ne bih li vratila u današnji svet ono o čemu više ne govorimo, što se smatra prevaziđenim, a to je - duša. I sva ona pitanja koja nas određuju kao ljude. Ko sam, šta sam, zašto živim. U drami postoji rečenica: “Osećam se kao da sam u muzeju retkosti i ništa ne razumem”. Inače, “Ivanov” je komad mladog Čehova, a ja ovom predstavom želim da vratim emocije i otvorim pitanje egzistencije koje ne podrazumeva samo materijalnu ravan. Ko je, zapravo, Ivanov? Osim, naravno, besmrtni lik svetske literature. U vreme kad je pisao ovu dramu, Čehov je govorio o problemu koji muči intelektualce i izveo na pozornicu čoveka, prerano umornog, očajnog, i njime obuhvatio ono najvažnije osećanje vremena i jednog društva. A to je pitanje kako i zašto svaki idealizam gasne.

Tanja Mandić ističe da je Ivanov čovek u punoj snazi, idealista i optimista, koji je gledao u budućnost s poverenjem s kojim dete gleda u oči svoje majke. Onda dolazi do loma, imanje mu propada. Zato je to i priča o bankrot generaciji:

- Ovo je drama bez teze, za razliku od današnjeg vremena koje voli teze i uprošćavanja, svođenje na jednu dimenziju... Čehov uspeva da uhvati taj osećaj poraženosti i suvišnosti misaonog, emotivnog, poštenog čoveka u savremenom vremenu i svetu. Hvata borbu duše da sebi nađe mesto i uporišnu tačku, drhteći pred sutrašnjim danom. To osećanje je danas zajedničko ljudima na raznim delovima planete. Nažalost, Čehov se kod nas malo izvodi, a kao i Šekspir ceo je jedan univerzum! On ne postavlja dijagnoze ni ljudima ni vremenu, već iznosi na površinu narazličitije valere postojanja i mišljenja. I nije pisac melanholije, što je jedno uvreženo, opšte i kič mesto.

Rad na predstavi, kaže rediteljka, predstavljao je laboratoriju u svakom smislu te reči. Publika će se naći na tri strane pozornice, glumci u centru i krupnom planu. Prostor je zamišljen kao muzej, u kome su gledaoci pozvani da budu učesnici u “rastvaranju” problema i pitanja koja pokreće drama:

- Mislim da Čehova treba raditi kamerno i intimno. Predstava je zapravo rekvijem, u kojem učestvuju fantastični glumci. Nikola Ristanovski kao Ivanov, instrument je koji u sebi ima ceo orkestar. Ali taj orkestar ne bi mogao tako raskošno da svira da oko njega nisu glumci, koji su i sami - orkestar. Cela ekipa je veličanstvena, i glumci i saradnici. Moja režija balansira na dve strune: jedna je poetička (i pripada svetu simbola koji je Čahov razvija posle “Galeba”), a druga je rekonstrukcija odnosa likova, lišena naturalizma i uronjena u psihološki realizam... Uostalom, najuzbudljivije stvari kod ovog pisca dešavaju se u sudaru dubokog i banalnog, različitih karaktera i njihovih sudbina. Drama Ivanova (kojeg nazivaju ruskim Hamletom) počela je mnogo pre nego što su počela zbivanja na sceni. Ivanov se kreće u neuhvatljivom prostoru između biti ili ne biti, živeti ili ne živeti, između bića i ništavila...