Majakovski iz Bejruta

LIBANSKI dečak, Jaser Mrue, pogođen je, u Bejrutu, kao sedamnaestogodišnjak, u glavu snajperskim metkom. Danas, njegov brat Rab, reditelj, sačinio je pozorišni performans, u kome Jaser naizmenično priča svoju sudbinu, komentariše je i prikazuje video-radove, nastale u muci da se izrazi, jer mu je govorna moć ometena. Jaser, pred nama, čita poeziju, govori o svom životu, kao da je tuđi doživljaj, počinjući rečenicu sa "Rekli su...". Tako ova povremeno nepodnošljivo potresna predstava dobija zvuk naracije, pripovedanja, univerzalne priče, koja se prenosi generacijama...

To je ogroman doprinos ove predstave, kako shvatanju nesreće, koju vidimo danas u kolonama izbeglica, tako i u pozorišnoj moći da izrazi nečiju intimnu priču.

Jaserovo sećanje je zauvek fiksirano u vremenu, snajperski metak je oštetio onaj deo njegovog mozga, koji je važan za percepciju. On zna predmete, ali ih ne prepoznaje nacrtane. Mnogih reči se ne seća, mnoge su oštećene, ili deformisane. U tom svetu iskrivljenog ogledala, Jaser posmatra samog sebe, i svet okolo, bez ljutnje, bez velike strasti, a sa autističnom pažnjom. Odlučuje da izađe iz tog sveta u priču, koja samo deluje horizontalno, pripovedački. Naprotiv, Jaserova radnja je veoma paradigmatična, pozorišna, ona analizira i inkorporira i okolnosti, i situaciju, i komentare u svoj tok.

Lični pogled Rabija Mruea, kroz sudbinu njegovog brata Jasera Mruea, jači je od onih miliona slika, kojima nas bombarduju mediji. Jaserovi video-zapisi su istorija, putovanje po sebi u političkim previranjima, u kojima Jaser više nije žrtva, niti hendikepiran. Kao junak antičke drame, on nadilazi sudbinu, koja mu je dodeljena. Krivac je politika moćnih, a žrtve smo svi mi.

Prekinuti kontinuitet Jaserovih sećanja, zbog povrede mozga, zahteva da on, sa jedne strane, fiksira slike, da ne bi iščezle, a, sa druge, da ih učini mobilnim, u kadru, da bi se sećanje kretalo unapred.

Publika bez daha prati tok Jaserove drame, u naporu da pomogne da se istorija završi na toj, pojedinačnoj nesreći. A, paradoksalno, čini sve suprotno - svojom pažnjom unapređuje tok priče, koja je opasna upravo stoga što joj se ne vidi kraj!

Uprkos teškoj temi, poetična, istinita, iskrena, odlična predstava!

A da li je za Glavni program 50. Bitefa, to je večna enigma.

I stradanje nedužnih u borbi političkih titana, i Bitefov Glavni takmičarski program su večni, kao u Beketovoj drami "Čekajući Godoa".

Godo neka nam je u pomoći!