Iseljeništvo kao tema i kao sudbina

OVOGODIŠNjI laureati nagrade Zadužbine Branka Ćopića, pisci Dejan Tiago Stanković za roman "Estoril" ("Geopoetika") i Mićo Cvijetić za pesničku zbirku "Svet i kuća" (SKZ), prilikom svečanosti dodele nagrada u zdanju SANU iskazali su počast senima samog Branka, ali i nedavno preminulog profesora Svetozara Koljevića - čiji su uloga i uticaj u odabiru nagrađenih dela ali i u celokupnom radu zadužbine, bili nemerljivi.

PISAC DEJAN TIAGO STANKOVIĆ

* NAGRADA Zadužbine Branka Ćopića za vas je značajna, ne samo zbog toga što je reč o prvom javnom priznanju za vaš rad?

- Priznanje je za mene izuzetno značajno, najpre stoga što nosi ime velikana, Branka Ćopića, pripovedača iz mog detinjstva, na čijem sam delu naučio da čitam, i čijim sam rečima, pisanim na narečju mojih dedova, toliko verovao.

Velika je počast i što mi priznanje dodeljuje ova Akademija nauka i umetnosti, sa kojom i nagrađeni roman "Estoril", i njegov pisac imaju makar simboličnu vezu. Naime, sva tri naša književnika koja sam kao prevodilac izabrao da predstavim portugalskoj čitalačkoj publici članovi su ove Akademije: to su Ivo Andrić, i moji prijatelji akademik Dragoslav Mihailović i akademik Dušan Kovačević. Dva lika iz "Estorila" takođe su vezani za ovu visoku ustanovu - Jovan Dučić bio je njen član, dok je Miloš Crnjanski 1930. od Kraljevske akademije dobio priznanje za svoje "Seobe".

* Sponu između vašeg, i nagrađenog dela ali i života drugog laureata, predstavlja iseljeništvo, kao tema i sudbina; o tome ste besedili i u SANU?

- Roman "Estoril" se bavi životima ljudi koji žive van rodne zemlje. Stoga sam smatrao umesnim da se prilikom dodele nagrade u zdanju SANU osvrnem na temu na koju u poslednje vreme ta institucija opravdano skreće pažnju javnosti. Reč je o odlivu mozgova. To nije ni nov, ni samo naš fenomen. Iz zemlje kao naša, koja nije bogata, oduvek se odlazilo tamo gde život pruža više mogućnosti. Što budemo bliži idealu blagostanja, stabilnosti i meritokratije, to će manje naše dece odlučivati da ode i više će se naših odsutnih zemljaka pridružiti našim naporima za boljitak. Verujem da ih se valja pažljivo saslušati, osobito kada donose nove i drugačije ideje. Ovo priznanje ukazano meni, iseljeniku, može biti znak da je tako šta moguće.

Već preko četvrt veka i sam živim daleko odavde, upoznajem svoje zemljake rasute po svetu i o njima i pišem. Svestan sam da većini njih, s vremenom, ta izabrana domovina postane domom. Ali jednako znam da koliko god da su se dobro tamo snašli, dok su živi, oni sanjaju na svom jeziku, i na njemu tepaju svojoj deci.

* Dakle, sanjate i deci tepate na srpskom - a kako birate jezik na kome pišete, onaj od kog polazite?

- Paralelno uvek pišem na dva jezika, i zavisi od toga na kom se jeziku odvija konverzacija - ako se ona originalno vodi na srpskom, to mene ponese da i ono što nije konverzacija pišem na srpskom. Ili obrnuto. Zanimljiv je taj moj proces jer ja sam prevodilac koji piše, sam sebe neprestano prevodim i vrlo pažljivo čitam, najpažljivije se čitam dok se prevodim. Samim tim, usput "poliram" dve verzije koje na kraju nikad ne ispadnu jednake, već kao da pričam priču nekom našem, i nekom Portugalcu. I nije sve samo u jeziku, već i u načinu na koji ljudi prihvataju priče.

U ovom romanu sam deo gde se radi o našima pisao na srpskom, a deo gde se radi o Portugalcima sam pisao prvo na portugalskom. Ako kuvarica Portugalka razgovara u kuhinji sa šoferom Portugalcem, sigurno neću da smišljam tu konverzaciju na srpskom.

* Da li iseljenički život "pojačava", uvećava značaj pitanja identiteta?

- Ne mislim da je nacionalni identitet uopšte relevantan, mislim da je za nas lično bitno koji nam je maternji jezik. To je ono što nas najviše određuje i to je ono što mene određuje kao Srbina ili čak Jugoslovena. Moja deca nemaju identitet u tom smislu, mi nećemo da uzmemo rasnog psa, hoćemo mešanca - što bi pas jedini bio rasan u porodici? Mi nismo rasni, mi smo svi džukci, i to je dobro. Učio sam decu da ne mogu da kažu "ja sam pola ovo a pola ono", govorio im: "Ne, ti si i ovo i ono, i nemoj slučajno neko da te diskriminiše zato što nisi sto posto nešto - ti si dva puta sto posto!".

*****

PESNIK MIĆO CVIJETIĆ

* NAD trenutkom svečanosti dodele nagrada, zapazili ste, kao da su lebdele dve senke, samog Branka ali i Svetozara Koljevića. Kakva su vaša sećanja na profesora?

- Za Koljevića me vezuje, tek nakon ratnih i izbegličkih drama, samo površno lično poznanstvo, ali sam ga oduvek visoko cenio. Nisam bio njegov student, ali sam u jednoj prilici bio kod uvaženog profesora na ispitu, i po visokoj oceni, ostao mi je u dragom sećanju. Drugi put me je obradovao kada mi je lično preneo radosnu vest o ovoj nagradi. Bio sam uzbuđen i unapred se radovao što ću nagradu primiti iz njegove ruke. Ali, kao i mnogo štošta u životu, nije se dalo. Svetozar, posebno senzibilan književni tumač je, verujem, u mojoj pesničkoj knjizi "Svet i kuća" prepoznao i deo svoje izgnaničke sudbine.

* Govorili ste i o svojoj, čitalačkoj i spisateljskoj, vezanosti za Ćopića?

- Ja sam višestruko vezan za Branka, mi smo odrastali sa Ćopićem od rane mladosti jer smo preko onog o čemu je on pisao sanjali neku budućnost, sjajnu kakvu je i on sam sanjao - a koja se preobrazila u velika razočaranja i tuge, koje su ga na kraju odvele i do tragičnog okončanja života.

Ćopić je pisac tih mladalačkih, krajiških, opšteljudskih vedrina ali kako je bio senzibilna duša uvek je, i u tim mladalačkim njegovim radovima, bilo neke melanholije i sete. Baš zato što je bio senzibilna duša je i završio kako jeste, jer je uvideo da nema izlaza, da su se ideali porušili... Na neki način on to i najavljuje, mada mnogi nisu u to verovali, u uvodnom delu "Bašte sljezove boje". Pišući svom prijatelju i ispisniku Ziji Dizdareviću, Branko je anticipirao na neki način, naslutio docnija događanja.

Možda se, rekao sam, moja nagrađena pesnička knjiga "Svet i kuća" nalazi bar u nekom dalekom srodstvu sa ovom Ćopićevom stvaralačkom deonicom; pre svega po tragičnom osećanju sveta i života, u kome su suviše kratki i retki trenuci sreće.

* Kakav je odnos prema Ćopiću i njegovom delu danas?

- Branko je danas, nažalost, dosta zapostavljen. Ljudi kao da su se poveli za tim što je on imao neke svoje zanose komunističke, ili socijalističke, a on se sam u njih razočarao već 50-ih godina kada je objavio "Jeretičku priču" koja mu je donela onolike probleme. Dakle imao je svoje zanose, naravno, ali rano se počeo trezniti. U svakom slučaju mi ga možemo i moramo dvosmerno, odnosno višesmerno posmatrati i tumačiti, on je višeslojan pisac i tužno je što je zapostavljen. Jer on je pisac i lirske dubine i tuge, i tragičnih osećanja života i sveta.

* Spona između vaše nagrađene zbirke i Dejanovog romana, ali i između vaših životnih priča, jeste iseljeništvo kao sudbina autora i tema koja ga okupira?

- Slušao sam Dejanovu besedu i to o čemu je govorio, a i njegov roman, pokazuju mi da se nas dvojica koliko god bili različiti, na neki način dopunjavamo. "Estoril", koji sam pročitao čim sam u maju doznao za nagradu, jeste sjajna knjiga. On se bavi problemom izbeglištva, piše o bežanju u taj prostor u koji su na svom putu dolazila i velika imena, bežeći u svet, u pokušaju da izbegnu najgore. Spominju se i Miloš Crnjanski i Dučić, i ima sjajnih stranica. Baš u tim pitanjima gubitaka, izbeglištva, neizvesne ljudske sudbine i nesreće, nalaze se dodirne tačke između romana "Estoril" i moje poezije.

* Pišete li sad poeziju, ili nešto drugo?

- Uvek pišem, pošto se bavim i kritikom i esejistikom, uređujem književne novine, a imam i dve knjige putopisa. Pišem, i poeziju, ali inače sporo pišem, u stvari ne žurim. Jer treba svaku reč odvagati, pogotovo u poeziji gde se svaka, makar i jedna jedina reč viška oseti, smeta, štrči...