Pozorišna kritika: Ostalo je ćutanje...

IAKO se najnoviji "Hamlet", na sceni JDP, ne završava kao u Šekspirovom tekstu, možda bi, ipak, ćutke trebalo preći preko svih, pa i najnovijih inovacija u tumačenju najpoznatijeg dela svetske dramaturgije. Bivalo je "Hamleta" u farmerkama, na rolerima, u podrumu, svakakvih... U čast jubileja Šekspira, možda je bilo pristojno otići u dubinu analize suštine kolebljivosti danskog kraljevića. A da je trulo u državi Danskoj, to, svakako, jeste!

Nebojša Glogovac je, u zamisli Aleksandra Popovskog, pre svega Nebojša Glogovac, pa tek onda Hamlet. Svojim prepoznatljivim mrzovoljnim, ovoga puta i zgađenim manirom, koji nije rđav, nego se ponavlja, Glogovac je svog junaka počastio i imidžom ocvalog rokera, u sakou na golom telu (kostim Maria Marković), pasivno uronjen u pobunu protiv nepravde i prevare, bez pravog bunta rok generacije. On je posmatrač i posrednik, a ne akter te drame oko ubistva i osvete.

Ako Popovskog zaista muči neefikasnost kao ishodište svačijeg, ponajviše Hamletovog stupora, onda je čudno da je ovom Hamletu uskratio upravo tu zapitanost, koja je osnov "hamletovštine"! Upravo ovaj i ovakav Hamlet je, kao lik, bez svoje poznate mučne kolebljivosti, ludila izbora, krajnje dramski neefikasan i, još gore, potpuno nečitljiv i nerazumljiv. Ako neko od gledalaca nije čitao, kojim slučajem, Šekspirovog "Hamleta", teško će povezati ovo uprizorenje sa originalom. Atrakcija jeste da je Hamlet vremešan, a Ofelija (Jovana Stojiljković) gotovo devojčica, Klaudije (Nikola Rakočević) mlad, i da, ničim izazvan, iznese pojačalo na scenu i zasvira gitaru u molitvi, a Gertruda (Jasna Đuričić) mnogo starija, da su Rozenkranc (Miloš Samolov) i Gildenstern (Boris Milivojević) "treš", da Ofelija brije intimne delove tela, dok joj otac (Goran Šušljik) drži lavorče ... Ima li još čega?! I sve to, da bi se dokazala neefikasnost Hamletova, u odluci da, kad već vidi zločin, da su mu majka i (mladi) stric ubili oca, ubije on njih?!... Vreme, potvrđujemo, jeste "iskočilo iz zgloba", i sve ostalo, ali ovaj Hamlet se iscrpljuje u svom autodestruktivnom sarkazmu, on se prazni igrajući se (za šta svi akteri imaju mnogo prilike, verući se uz belu zavesu), pa za opravdanu osvetu, prosto, nema više ni volje, ni snage. Lakše mu je da svima, pa i sebi, oprosti.

Teško je pravdati, taksativno, sve zamisli "inoviranja" "Hamleta" autora Stefanovskog i Popovskog. Sve mogućnosti novog čitanja složene Šekspirove strukture su legalne, ako su konsekventne i gledaocu razumljive. Poigravanje mešanjem poglavlja, sprovođenjem ideje pozorišta u pozorištu, i van "Mišolovke", detroniziranje scenske poezije, važne u ovom delu, proizvoljnost po svaku cenu - ne doprinose ni novom, ni boljem čitanju "Hamleta".

Neosporno je da u ovoj predstavi ima i duhovitih i lepih rešenja.

Ovoga puta, saznali smo da je grobar (Bojan Dimitrijević) otkrio Hamletu da se čovek raspada toliko brzo koliko je bio truo za života. I Hamlet se "otuda" vratio i opet, zamorno i uzalud, ponovno doživljava grdobu sveta, porodice i politike.

Ostalo je ćutanje.

A gde je Fortinbras (Milan Marković), koji je za razliku od mnogih "ubijenih" iz Šekspirove tragedije ostao u programu predstave?