Željka Momirov: Oporezujte kič, pomozite umetnicima!

MNOGI umetnici, moje kolege, na ivici su egzistencije, doslovno gladuju, iako pošteno, dosledno, vredno i profesionalno rade svoj posao. Stanje je alarmantno i nešto bi trebalo temeljno da se promeni.

Na ovo upozorava Željka Momirov, vajar, vanredni profesor Akademije likovnih umetnosti u Trebinju, umetnički rukovodilac novobeogradske galerije "Blok", čija izložba "Sećanje u nestajanju 2 - Putovanja", ovih dana može da se vidi u Prodajnoj galeriji "Beograd" na Kosančićevom vencu.

- Država mora da se opredeli šta su joj prioriteti u umetnosti 21. veka, da stvori neki sistem, a ne samo da jednom godišnje otkupljuje dela - nastavlja naša sagovornica. - Trebalo bi oporezovati kič, koji nas je preplavio, koji je toliko pustio korene i uticao na ukus i sistem vrednosti čitavih generacija. Novac koji bi se tako dobio mogao bi da se ulaže u projekte od nacionalnog značaja, u razvoj savremenog stvaralaštva.

Tu teskobu vremena u kome živimo, na njenoj novoj ambijentalnoj instalaciji možemo da osetimo kroz seriju crno-belih fotografija oblaka, koji u seriji, pomalo preteće, menjaju oblik, ali ova postavka je, kao i prethodne na koje se nadovezuje, prožeta suptilnošću.

U središtu traganja umetnice za slikama ostalim iz prošlih vremena je njena baka, baš kao na izložbama u "Remontu" i Kulturnom centru Beograda ("Sećanja u nestajanju", "Sećanja u nestajanju 2"):

- Uslovno rečeno, ovo je nastavak te prvobitne priče, uz taj dodatak o putovanju u nešto nepoznato, kao što je traganje za sećanjima - priča autor. - To putovanje nas vraća u neke lepe trenutke, ili nas vodi ka nekim budućim momentima, ima asocijaciju i na prošlo, ali i na vreme koje prizivamo.

Kao jedan od motiva tananosti i nestalnosti pojavljuje se i pena na vodi, fotografisana, kako nam otkriva umetnica, na Ohridskom jezeru.

- Pena se pojavi i nestane, nestalna je kao i sećanje - objašnjava Momirov. - Ona se može povezati i sa pričom o sirenama koje nestanu sa penom, ali kao lajtmotiv, i da bude asocijacija na samo nestajanje. Mene vezuje za jezera i mora, koja su deo i ličnih sećanja, ali i onih vezanih za baku i naša zajednička putovanja. Tu je i nebo koje je sumorno, onako kako ga vidimo kada nam se nešto dešava, ili ne dešava. Pokušala sam da uhvatim taj trenutak koji nas nagoni da fotografišemo šta želimo da sačuvamo od zaborava. To je poput blica koji odjednom blesne, pred očima vam prođe nešto poput deža vija, nešto što ste već videli, ili što u svest vraća neki događaj.

Ritmično ponavljanje ovih motiva, prema rečima umetnice, daje tok njenoj priči, kao u romanu, sa uvodom, zapletima, raspletima i krajem:

- To je priča o nečem što dolazi, dobija svoj oblik, traje, a potom nestaje, ili je na nekom novom početku, što može da bude i optimistična poruka, uprkos vremenu u kome živimo.

A na pitanje zašto se opredelila da je ispriča kroz crno-belu fotografiju, Željka Momirov kaže:

- To je odraz vremena, ali sam pošla i od toga da jesam vajar, da mi je to mentalni sklop. Bitnija mi je forma i nisma sigurna da bih se dobro pokazala kada bih uvela boju, mada bi me sigurno neki podsetili i na to da sam svojevremeno bojila skulpture. Crno-bele fotografije ponudile su mi i mogućnost da ono što želim prikažem dobije na dokumentarnosti.

VREMENSKA KAPSULA

Deo postavke je i jedna konstrukcija koja podseća na kabinu.

- Želela sam da stvorim neku čauru, vremensku kapsulu, u koju možemo da uđemo i prizovemo svoja sećanja. U taj objekat fizički, međutim, ne može da se pristupi, ali mislima možemo da uđemo u njega. I on sam priziva sećanje na moje detinjstvo, na seriju "Zvezdane staze" u kojoj je bio neki teletransporter. Mnogi posetioci izložbe su upravo imali asocijaciju na vremensku kapsulu, mada fizički nema tih osobina, nema mehaničke naprave, više me podseća na neke stare prozore sa zavesama od heklane čipke, ali je modifikovan.