Vule Žurić: Careva koliko i republika

ANDRIĆ, Tito, Crnjanski, Bora Stanković, Nazor Kočić, Vinaver, Đilas, Krleža, Čolaković, Veljko Petrović, Šaban Bajramović... defiluju kroz duhovite, "iščašene" priče "Tajna crvenog zamka" Vuleta Žurića (1969), u izdanju "Lagune". Za ovu knjigu, koja vrca od humora, pre nekoliko dana Žurić je dobio Andrićevu nagradu.

* Zašto ste baš pomenute ličnosti odabrali za junake ovih priča?

- Umetnici i sportisti junaci su mojih priča još od prve zbirke "Umri muški", koja je objavljena pre 25 godina. Tada sam pisao o Majlsu Dejvisu, Čarlsu Mingasu i drugim džezerima koji su veoma uticali na moju poetiku, a za bavljenje sudbinama umetnika čija ste imena naveli možda je najzaslužnija saradnja sa Dramskim programom Radio Beograda. Otkada sam, pre desetak godina, dobio zadatak da napišem radio-dramu o životu Bore Stankovića pod okupacijom, otvorio se jedan potpuno novi stvaralački prostor u kome se dobro osećam i u koji često zalazim. Način na koji nastaju te priče razlikuje se od načina na koji pišem o, kako se to kod nas kaže, malim ljudima, koji su plod fikcije. Dok pisanje o, recimo, Milanu Rakiću, koji, poput Džona Vejna u nekom Fordovom vesternu, 1905. putuje iz Prištine u Peć, traži pomno izučavanje građe, dotle je za pisanje o čoveku koji, pošavši na nekom venčanju u Beogradu, naposletku završava na sahrani nepoznatog mu čoveka, potrebna jaka želja da se dočara osećanje, jedan treptaj, misao koja beži. Međutim, i jedni i drugi književni junaci moraju biti od krvi i mesa, moraju da profunkcionišu u datim okolnostima.

* Može se naslutiti da u pričama ima i autentičnih događaja i prizora?

- Ako je priča uspela, onda je u njoj sve autentično. Umetnička istina bez po muke nadvladava onu životnu, ako takve istine uopšte i ima. Lepo je kada, tokom istraživanja, prelistavanja, traganja, naiđete na neki detalj koji atmosferu učini još autentičnijom. Najizazovnije je kada se nađete pred prazninom, kada se od vas traži da novom rečenicom ispunite crnu rupu stvarnosti koju stvarate. A čitaoci često misle da su neke epizode i detalji, preneti doslovce iz svedočanstava i dokumenata, potpuno izmišljeni, dok za one koji su isključivo plod piščeve mašte i intuicije veruju kako su autentični. Život, dakle, ne piše romane, već ispada da je obrnuto.

* Iako u vašim kratkim prozama ima puno ironije, sarkazma i apsurda, utisak je da ste sačuvali ton dobronamernog pripovedača?

- Možete biti namćor na kvadrat, ali istinske umetnosti nema bez dobronamernosti, kako ste je vi krstili, a ja to zovem čovekoljubljem. Umetnost je uvek na strani čoveka, pokušava da ga razume, a ako joj to ne uspe, onda mora, makar, da ga vidi. A pomenuti ironija, sarkazam i apsurd sastavni su deo našega sveta, ljudi su takvi kakvi su. Nije moje da ih razvrstavam i da ih popisujem, pa posle osuđujem ili oslobađam, već da ih prikažem, ne bih li, zapravo, dobio ogledalo u kome tražim sopstveni odraz.

* Kao svedok početka rata u BiH, kako gledate na zaoštravanje odnosa između bivših republika?

- Upravo tako, dakle kao na odnose bivših, koji se upinju da budu i sadašnji i budući. Za sada se čini da im dobro ide, ali čim je cenzus prošao i onaj Preletačević, nešto se, definitivno, menja. To je proces koji će da traje, ali u konačnici, kako to lepo kažu naši napaljeni susjedi, i gledaocima Granda i obožavaocima Tompsona postaće jasno kako je car go, i da tu nikakav fotošop ne pomaže. Istina, koliko republika - toliko careva, ali zamislite ih đuture na nekoj karikaturi Petričića, Koraksa ili Somborca i sve će vam biti jasno i smešno. Treba im se smejati toliko da zaglušimo njihova siktanja o šaci jada i ološu.

BOLjA KOMUNIKACIJA

* BILI ste predsednik Srpskog književnog društva u dva mandata. Koliko ste zadovoljni sobom kao književnim "funkcionerom"?

- To je bilo i više nego dovoljno da se uverim kako se problemi, i oni socijalni i oni programski, mogu vrlo lako rešiti, ali i koliko se svi ti problemi sporo i teško rešavaju. A da bi bilo brže, efikasnije i na polzu i ugroženih umetnika i opreznog i u birokratiju ogrezlog državnog aparata, potrebno je samo veće poverenje, volja da se sasluša onaj drugi i da se shvati kako smo svi na istoj strani, dakle na strani opstanka kulture bez koga nema modernog društva. Nadajmo se da će u mesecima i godinama koje dolaze tog poverenja i bolje komunikacije biti više makar za onoliko koliko će da poskupi struja.