Od Nemanje Radulovića Rusiji, s ljubavlju

KADA “on” zasvira, samo da sedneš i slušaš - komentarišu među sobom majstorstvo Nemanje Radulovića muzičari Beogradske filharmonije, koji ovih dana imaju mnogo prilike da posmatraju majstora na delu. Naši filharmoničari i Nemanja, koji je od čuda od deteta izrastao u vešca na violini, nemilice su trošili umeće, dar, instrumente i energiju, pripremajući se za dve “Predmoskovske večeri”, večeras i sutra na Kolarcu. Samo tri dana kasnije, u slavnoj moskovskoj sali “Čajkovski”, na otvaranju sezone Moskovske filharmonije, ponoviće “slovenski” program beogradskih koncerata. Violinistički superstar raduje se što će na prvom svom gostovanju u Rusiji svirati jedno od najpopularnijih dela pisanih za ovaj instrument, Koncert za violinu i orkestar Arama Hačaturijana.

- Ipak, više od svega me raduje što ću prvi put u Moskvu otputovati baš sa Beogradskom filharmonijom, što ću najzad sa njima svirati na drugom mestu a ne u Beogradu - ne krije Nemanja veliku radost i želju da sve prođe kako treba. - Moja fascinacija Rusijom i Moskvom vezana je kako za ruske kompozitore tako i za mnoge izvođače, velike violiniste poput Ojstraha i svih onih koji su prošli kroz taj grad i toliko doprineli njihovoj kulturi klasične muzike. Zbog svega toga osećam i veliku odgovornost. No, sa druge strane, pokušavam da se postavim tako kao da sviram na bilo kom drugom mestu.

* Kažete da vas Hačaturijanov koncert, kao vrlo virtuozan i vatren, a sa druge strane krajnje liričan, uvek inspiriše na poseban način, a ipak vas ovde nismo još čuli da ga svirate?

- To nije koncert koji sam često svirao, i počeo sam da ga učim kasnije, tek posle konzervatorijuma i svojih studija, sećam se da sam dobio poziv u Francuskoj i predlog da sviram baš taj koncert. Nekako se dosad nije poklopilo da ovde sviram taj koncert iako nisam izbegavao. Naprotiv, za mene je to veliko uživanje, Hačaturijan mi je davno postao jedan od najomiljenijih kompozitora. Ne samo ovo delo, već njegova muzika uopšte, konstantno balansira između virtuoznosti i te neke lirike koja je užasno ritmična. Sviranje Hačaturijana je konstantna borba između osećanja i glave, stalno traganje za balansom.

* Uskoro ćete ponovo biti u prilici da potpisujete poštovaocima diskove, ovog puta sa Bahovim delima?

- Ce-de sa delima Baha je već snimljen i izlazi u oktobru. Tome se mnogo radujem, na disku je moj ansambl “Dabl sens”, a snimili smo i Bahov dupli koncert sa Tijanom Milošević, prvom violinom Beogradske filharmonije. To mi je posebno drago jer sam sa Tijanom taj isti koncert svirao kao klinac, kada smo bili učenici profesora Dejana Mihailovića, i evo sad opet, dve decenije kasnije, sa sasvim drugačijim pogledom na to delo. Pokušavali smo ipak, sa druge strane, da se prisetimo svih stvari koje nam je dragi profesor Mihailović govorio u ono vreme.

* Jednom je vrhunski violinista svirao u metrou, na najskupljoj violini sveta, najteže violinsko delo - i gotovo niko nije zastao da ga čuje. Sami se ne libite da zasvirate u metrou, na železničkoj stanici... Umemo li da prepoznamo vrhunsku umetnost bez skupih karata?

- Uveren sam da ništa od toga nije neophodno ako postoji ono nešto što prečesto zaboravljamo, i što jeste retko - a to je komunikacija između umetnika i publike, na bilo kom mestu. U Parizu se dešava da u metrou vidite pozorišnu predstavu koja se odigra tokom vožnje od dve stanice: za to vreme oni uđu, imaju čak i zavesu i neku scenografiju, i odigraju predstavu. Ali imaju sjajnu sposobnost komunikacije sa ljudima. To je ono čemu mi, učeni, školovani umetnici treba da se naučimo, i to baš ugledajući se na te ulične umetnike koji imaju apsolutni sluh za publiku, daju sve, do kraja, sada i ovde, bez pretencioznosti - jednostavno su tu da vam ulepšaju trenutak i da vam pruže nešto. I to je ono što je najbitnije, da li ćete kupiti kartu za koncert ili koncert čuti na ulici manje je bitno od toga da li vam to prija i da li vam je ulepšalo dan, ili život.

* Vaš život je isprogramiran mesecima, pa i godinama unapred, svirate po celom svetu - stižete li da idete u “pravo” pozorište (ne u metrou), da čitate...?

- Kako kad, ima i perioda kada mogu sebi da priuštim te stvari. Kada dođem u Beograd, čak i samo na jedno veče, a pogotovo kao sad kad ovde boravim već mesec dana sa velikim uživanjem, trudim se da posetim pozorište. Volim naše glumce, posebno Narodno ali i Pozorište na Terazijama, čiji ansambl ima super energiju, i čiji orkestar sjajno svira. Volim što u Beogradu uvek ima nekih dešavanja, koliko god sve nekom možda delovalo malo. Smatram da umetnici najbolje stvaraju kada ih pritiskaju neke druge stvari, što ovde nažalost traje već duže, ali i daje neke vrhunske rezultate u umetnosti.

* Kakvi su vaši utisci o Kusturici, ali i o festivalu Boljšoj na Mećavniku, na kom ste nastupili nedavno?

- Taj festival je veoma pozitivna stvar, jer je to susret najrazličitijih generacija, sudar i preplitanje umetničkih mišljenja, mesto na kom možete da vidite i zaista poznate i superuspešne umetnike ali i mlade koji su tek na početku, koji unose neku svežinu u sve to. Sviđa mi se jer je to mesto na kom nema pretencioznosti, sve je vrlo jednostavno, ljudi su vrlo prijatni i postoji istinska komunikacija. Ništa lepše nego kada ste u prirodi, okruženi takvim ljudima i možete da radite ono što volite.