Stiven Zejlijan: Pisac ne može parirati Životu

U SVETU kinematografije Stiven Zejlijan (63) poznat je kao "scenarista zvezda". I zaista, radio je sa skoro svima čije ime u svetu pokretne slike nešto znači. Među filmofilima pak čuveniji je kao "krivac" za neka od najboljih ostvarenja. Njegovu biografiju krase remek-dela poput "Šindlerove liste" u režiji Stivena Spilberga, akcione avanture "Nemoguća misija" Brajana de Palme, nezaobilaznih "Bandi Njujorka" Martina Skorsezea i ekranizacija kultnog švedskog trilera pisca Stiga Larsona "Muškarci koji mrze žene" pod režiserskom palicom Dejvida Finčera.

Ne manje značajna je i lista njegovih samostalnih režiserskih poduhvata, gde se ističu "Svi kraljevi ljudi" i "Građanska dužnost". Prvi put, proslavljeni scenarista, nominovan je za Oskara 1990. za biografsku dramu "Buđenja" (Robert de Niro i Robin Vilijams). Tri godine kasnije osvojio ga je sa "Šindlerovom listom", a zatim je 2011. ponovo nominovan za film "Formula uspeha".

Navikao, kako kaže, na to da se u poslu okružuje najboljima, nastavio je u istom maniru, pa je na ovogodišnjem Trajbeka film festivalu premijerno prikazana njegova prva TV mini-serija "Kobna noć", koju potpisuje kao režiser i koscenarista. U ekskluzivnom intervjuu za "Večernje novosti", čuveni scenarista, između ostalog otkriva da je sudskoj drami "Kobna noć", čiju ćemo poslednju epizodu gledati 29. avgusta na lokalnom HBO, pristupio kao filmu za veliko platno.

- U priču oko ovog projekta ušao sam sasvim neočekivano. Prvobitna ideja, kad su mi objasnili o čemu je reč, bila je da se uopšte ne mešam. I to ne zbog toga što mi se serija nije svidela. Naprotiv! Dopala mi se, i to mnogo. Razlog je taj što sebe poznajem veoma dobro. Znao sam da će biti baš onako kako se dogodilo - začeprkaću malo, pa još malo, i u sledećem trenutku neću ni znati kako, ali umesto pomoći oko pilot epizode, uradiću skoro sam ceo serijal - objašnjava Zejlijan.

* Da li je kod "Kobne noći" presudila ista strast u prihvatanju posla, kao i kod ranijih dela?

- Supruga i ja volimo da zajedno gledamo filmove i televiziju. Pratili smo krimi-seriju "Lavirint pravde", i na neki način se povezali sa radnjom. Shvatili smo da se životna priča glavnog junaka Naza može dogoditi svakome, pa čak i našoj deci koja su tada, kad smo gledali serijal, bila njegovih godina. Upravo ta doza realizma ono je čime se vodim u odabiru projekata koje ću prihvatiti. A kad se, prilikom prvog čitanja sižea "Kobne noći", upalila ta "lampica", znao sam da pred sobom imam pravu stvar.

* Koliko je danas teško za scenaristu da zadrži autorski pečat u delima?

- Radim na specifičan način. Nikad se ne izdvajam iz mase dok stvaram. Uvek sedim među ljudima, okružen mnoštvom glasova. Ne umirujem ih i ne tražim da prestanu da rade svoj posao da bih se ja bavio svojim. U takvoj sredini najlakše je napisati autorsko delo koje, međutim, neće važiti samo za mene, već će na neki način dotaći svakog od ljudi koji su ga stvarali sa mnom.

* Smatrate li da ste na pravi način portretisali pravdu u "Kobnoj noći"?

- To je nezahvalan posao, jer je ona varljiva, baš kao što ju je lako i prevariti. Ipak, u shvatanju pravosudnog sistema pomogli su nam brojni stručnjaci - policijski detektivi, savetnici, advokati i javni tužioci. Čak i uz sve to, želeo sam da u svakom trenutku neko stručan bude kraj mene kako bi mi priskočio u pomoć ako osetim da ono na čemu radimo nije dovoljno verodostojno. Sud je na publici, ali čini mi se da smo se profesionalno uhvatili ukoštac sa dočaravanjem američkog pravosuđa, i uspeli u našoj misiji.

* Čemu pridajete najveću pažnju kad stvarate, kao scenarista i režiser?

- Ideja je najvažnija. Pravac u kom će me ona podstaknuti dalje prva je stvar o kojoj vodim računa, i oko toga kasnije stvaram skelet priče. Tu ideju vodilju tokom radnje želim da dočaram tekstom, ali još više slikom. Tu se moje dve strasti, ona ka režiji i ona ka pisanju scenarija, prepliću. Volim da okom "lovim" neizgovoreno. Reči su prazne, i uglavnom znače suprotno od onoga što neko zaista misli. Zato slikama puštam da pričaju priču.

* Držite li se uvek strogo scenarija kad režirate, ili dopuštate određena odstupanja?

- Kad snimanje počne uglavnom se slepo pridržavam napisanog. O kreativnom delu, izmenama i novim idejama razmišljam kad sam među četiri zida, kod kuće ili u kancelariji. Dok kamere rade nema mesta premišljanju, promenama u hodu i odlukama u poslednjoj sekundi. To je znak nesigurnosti, a imam previše filmova iza sebe da bih se pitao da li grešim.

* Poznato je da glumcima nikad ne otkrivate kraj scenarija. Zbog čega to radite - sujeverje ili iskustvo?

- Za mene kraj nije najvažniji deo celokupne priče, ali izgleda da ljude baš to najviše zanima. Voleo bih da nekad popričam sa glumcima o tome. Jednostavno, ako me neko i pita, uvek ga zamolim da mi objasni zašto ga to zanima, i da li bi to saznanje uticalo na njegovo doživljavanje lika koji tumači. Ako je odgovor potvrdan, ne otkrivam mu ništa jer želim da glumac traga za mogućim rešenjima. Samo tako ćete iz njega "izvući" najbolje.

* Većina vaših dela inspirisana je istinitim događajima. Šta je to u njima što vas toliko privlači?

- Verovatno to što sam uz njih odrastao. Otac mi je bio novinar. U našoj kući, još od mog detinjstva, uvek se pričalo o vestima. Ti istiniti događaji, kojih sam se kao mali naslušao vremenom su, kako se razvijalo moje interesovanje za pisanje, postajali sve važniji izvor ideja za dela. U izmaštavanju događaja, zapleta i raspleta, životu retko ko može parirati. Istinite priče su najkvalitetnije štivo. Umetanje ili izostavljanje detalja zbog snažnije poruke piščev je izbor, i ono nikad neće ugroziti delo u celini ako je osnovna ideja istinita i netaknuta.

* U čemu je prednost toga da jedan čovek istovremeno bude i scenarista i režiser?

- To je velika privilegija. Možete na jednom mestu da okupite sve svoje omiljene glumce.