Preminula Mira Stupica: Glumica veka otišla u večno sećanje

UPOZNALA sam u svom životu sve: i poraze i uspone, stid i bol, ljubav i gubitak, zablude i osvešćivanja. I baš zbog toga verujem da život vredi, da ga treba živeti do poslednjeg trenutka - govorila je karijatida jugoslovenskog i srpskog teatra, poslednja diva naše scene, krunisana "glumica 20. veka", Mira Stupica, koja je preminula u petak u Beogradu, samo dva dana posle svog 93. rođendana.

Vest o njenoj smrti, uprkos dubokoj starosti, odjeknula je diljem nekadašnje zemlje i iskreno rastužila sve one koji su je poštovali i voleli. Jer, sa Stupicom odlazi celo jedno doba: njegov sistem vrednosti, veliki uzleti i dostignuća, moćne i harizmatične ličnosti, ali i umetnički rezultati... Molijerova Dorina, Goldonijeva Mirandolina, Brehtova Dženi, Krležina Melita i Barunica Kasteli, Nastasja Filipovna i Grušenjka Dostojevskog, Nušićeva Živka, Rankovićeva Glorija, Havelova Marija i, naravno, nezaboravna Držićeva Petrunjela - neke su od njenih uloga, nezaboravnih jer ih je igrala upravo Mira Stupica. A kako je Miroslava Todorović, očiju radoznalih za veliki svet, postala Mira Stupica?

Rođena je 17. avgusta 1923. godine u Gnjilanu na Kosovu. Otac Radomir i majka Danica bili su prosvetni radnici, tu im je bilo prvo mesto službovanja. Posle prerane očeve smrti, s majkom i mlađim bratom Borom preselila se u Aranđelovac. U ovaj grad, kako je sama kazivala, stigli su sirotinjski, na volovskim kolima. Majka je uz posao davala deci časove srpskog, francuskog i matematike, Mira je išla u školu, a Bora ostajao kod kuće. "Nas dvoje smo učili život direktno. Niko nam ga nije prevodio", reći će mnogo godina kasnije i s te dve jednostavne rečenice donekle odgonetnuti tajnu izuzetne autentičnosti kojom su svaki lik iznosili na scenu. Urođen dar, veliki šarm i "ono nešto", pomalo mangupsko, krasili su od početka do kraja života ovo dvoje rođenih glumaca.

U profesiju je, po sopstvenom priznanju, ušla srcem i dušom već sa sedamnaest godina. Bilo je to u Studiju umetničkog pozorišta, na poziv Viktora Starčića. Na njegovo pitanje da li želi da postane glumica, Mira je izgovorila svoje prvo, sudbonosno "da". Kazivala je:

- Iz svake moje ćelije, iz svesti i podsvesti, iz čitave mene sve se sručilo u jedno - da!

Bila je tada đak Trgovačke akademije u Beogradu. U pozorište je, volela je da kaže, ušla "na mušku nogu": kao Heruvim u Bomaršeovoj "Figarovoj ženidbi", u leto 1941. godine. Kritika je zapisala da je vragolastog paža odigrala s toliko ljupkosti i šarma da je naprečac osvojila publiku. Prvu profesionalnu ulogu ostvarila je sa prvim suprugom Milivojem Popovićem Mavidom na sceni Narodnog pozorišta, u "Đidu" Janka Veselinovića. Tu su se zaljubili, potom uzeli i dobili njenu jedinu kći Minu.

U nacionalnom teatru ostala je do 1943, naredne dve ratne sezone provela je u šabačkom pozorištu, 1947. igra u niškom Narodnom, a potom se vraća u beogradski nacionalni teatar, iz koga dve godine kasnije odlazi u tek osnovano Jugoslovensko dramsko. Na Cvetnom trgu počinje njena i Bojanova era, jer će Stupica ostaviti najdublji trag u njenoj karijeri, kao i u životu. Posle razvoda od Mavida, započela je život sa ovim renesansnim umetnikom:

- Bio je i moj Pigmalion i moj univerzitet. U početku karijere igrala sam subrete, đavolice - komedijske uloge. Bojan mi je proširio opus, umeo je da pročita sve moje ženske i umetničke sadržaje. Imao je šifru za moje biće, znao je na koje dugme da pritisne da se sve to otvori i da pod njegovom rukom postanem izvajana i kao žena i kao glumica.

Sledeća zajednička pozorišna stanica bračnog para Stupica bilo je Hrvatsko narodno kazalište. Tamo odlaze 1955, ostaju dve sezone i vraćaju se u JDP. Zakratko će se Mira ponovo naći u Narodnom pozorištu (58/59), a u to vreme paralelno počinje i njena karijera na filmu i televiziji. Pred kamere je prvi put stala sa svojih 28 godina, kao Maša u filmu "Bakonja fra Brne". Igrala je u tridesetak domaćih filmova, mnogim TV dramama, ali ostala upamćena kao prostodušna Kika Bibić. Njena uloga u "Hanki" (1955) jedna je od prvih erotičnih pojava u domaćoj kinematografiji.

Mlađa publika, nažalost, ostaće trajno uskraćena za veliki dar i neponovljivu harizmu Mire Stupice. Ipak, neki su imali i sreću da isprate njena poslednja pojavljivanja na velikom platnu i pozorišnoj sceni: antologijske uloge u filmu "Sedam i po", predstave "Princeza Ksenija od Crne Gore" i "Naši sinovi"...

- Godine, godine, uloge, uloge, selidbe. Jesam li bila srećna? Mnogo štošta me je snalazilo, ali je sreća ipak zavisila mnogo i od mene same. Bila sam vedra, sklona smehu i praštanju. Gurala sam svoj sizifovski kamen uzbrdo bez stenjanja, iako je ponekad bio težak i pretežak. Umela sam da shvatim neminovnosti životnog toka. Znala sam da mi normalno pripadaju nevolja, težina, neuspeh, pa i nesreća - zapisala je u autobiografskoj knjizi "Šaka soli", koja je doživela više od deset izdanja.

A nesreće je nisu mimoilazile i štedele. Posle smrti svog Pigmaliona, udala se za porodičnog prijatelja Cvijetina Mijatovića (tada predsednika SFRJ) i postala ono što je, zapravo, oduvek bila - prva dama Jugoslavije. Nažalost, sudbina je htela da izgubi i njega, a pre nekoliko godina zadesila ju je i neprebolna rana: smrt kćeri Mine. Kada je pre dve godine otišao i brat Bora, sve manje se trudila da održi u sebi iskru života koja ju je krasila od rane mladosti.

- Ne samo da sam prihvatila starost, ja njom upravljam. Prihvatila sam i Dom, bez unutrašnjeg protesta... Vreme radi bez prekida, nije sentimentalno prema starim i bolesnim. Ono tera svoje, mi se snalazimo - rekla nam je "u pero" slavna glumica.

Okružena slikama najdražih, među kojima je mnogo onih kojih više nema, sve češće je razmišljala i o sopstvenom odlasku. Pre pet meseci doživela je moždani udar. Uprkos poznim godinama nije se predavala. Pridigla se u postelji, a potom vratila u Dom. Okružena najmilijima, 17. avgusta proslavila je 93. rođendan. Samo dva dana kasnije, dostojanstveno i tiho je otišla u besmrtnost.

ODLIKOVALA SU JE DVA PREDSEDNIKA

VELIKA umetnica dobila je, valjda, sve nagrade koje glumac može da ima. Među najznačajnijim su "Dobričin prsten", dve Sterijine nagrade, tri sarajevska "Zlatna lovorova vijenca", a i prva je dobitnica Velike nagrade koju dodeljuje Crnogorsko narodno pozorište iz Podgorice.

Za svoja ostvarenja na filmu, nagrađena je Zlatnom filmskom trakom Međunarodnog instituta za kinematografiju SR Nemačke, osvojila je dve "Zlatne arene" Festivala jugoslovenskog filma u Puli, Nagradu "Teodora" na Filmskom festivalu u Nišu, "Pavle Vuisić" i "Mića Popović" (obe za životno delo). Dobitnik je i Savezne nagrade Vlade FNRJ 1949, zatim Sedmojulske i Vukova nagrade, Ordena rada i Ordena sa crvenom zastavom, dve Nagrade grada Zagreba, Zlatnog medaljona "Ljubiša Jovanović"...

Doživela je i da je odlikuju dva predsednika: predsednik SRJ Vojislav Koštunica uručio joj je 2002. godine "Medalju Belog anđela" (povodom 60 godina rada) za "izuzetno lično ostvarenje u oblasti umetnosti". Predsednik Srbije Tomislav Nikolić nedavno joj je dodelio, povodom Dana državnosti 15. februara, Sretenjski orden.

Mira Stupica je sama inicirala osnivanje nagrade "Žanka Stokić", koju svake godine realizuju Narodno pozorište i naš list, i tako "utvrdila" više puta isticano prijateljstvo sa "Novostima" - koje je svakodnevno čitala.