Nikola Moravčević: I Mrnjavčević Marko bio pravi vitez

NEMA nijednog podatka da se Marko Mrnjavčević poneo nečasno oko bilo čega. Bio je pravi vitez, ni u čemu manji od despota Stefana Lazarevića.

Ovako pisac istorijskih romana Nikola Moravčević, slavista i dugogodišnji profesor Univerziteta države Ilinois u Čikagu, opisuje junaka svog novog dela "Marko Mrnjavčević - nepriznati srpski kralj", koji se po mnogo čemu razlikuje od Kraljevića Marka koga je narod opevao.

- Pisac istorijskih romana mora da se drži podataka, ne sme da ih izmišlja, a uz to mora i da oživi period u kome se nešto dešavalo, da ga na neki način dramatizuje i prikaže ličnost o kojoj govori verno, onako kako su je videli drugi u toj sredini i društvu. Ja sam se toga striktno držao - objašnjava, za "Novosti", književnik iz čijeg pera su već oživeli car Dušan, Đurađ Branković i Stefan Lazarević, a do Sajma knjiga će mu "Arhipelag", koji je izdavač "Marka Mrnjavčevića", objaviti istorijsku studiju o šest srpskih vlastelinki koje su svojim diplomatskim i vladarskim sposobnostima zablistale u vreme propadanja naše srednjovekovne države.

* Osim što je bio častan, kakav je još bio?

- Bio je dobar ratnik. Promućuran. Shvatio je prvi među srpskom vlastelom da mu nema druge nego da nauči turski. Dodelili su mu Turci prevodioca, jednog hrišćanina koji je primio islam i bio rob bejlerbeja Rumenije, Šahin-paše. Turci nisu voleli da prevodioci ostaju dugo kod hrišćana, pa su ga posle dve godine tražili nazad. Marko je onda od Šahin-paše tražio da roba otkupi, znajući da je za njega plaćeno 100 turskih aspri. Marku su, međutim, tražili da ga plati četiri puta više i on je to uradio, pa je prevodilac ostao kod njega i čak hteo da se vrati u hrišćanstvo. U romanu se pojavljuje i šarplaninac tog prevodioca, koji se zvao Garča i bio omiljen u gradu Prilepu. Marko je tog psa proizveo u glavnog izviđača u svom odredu.

* Koliko je tačno da je Marko imao omiljenog konja?

- Istorijski je potvrđeno da je Marko imao dva Šarca. U izvorima se pominje da je Marko već imao konja Šarca, kada su Vukašin i Uglješa krenuli u bitku na Marici. Pošto je Marko vladao 26 godina, ja sam pozvao odsek biologije na mom univerzitetu i pitao da li konj može toliko da živi. Dobio sam odgovor da posle 20 godina već nije u snazi. Onda sam nastavio da tragam i našao izvor po kome je Marko dobio novog Šarca, koji je zapravo bio sin starog, koji je bio priplodni konj. Doveli su ga Marku kada mu je bilo sedam godina, jer je njegov prethodnik već ostario.

* Šta je još istorijski potvrđeno?

- On je u Prilep, na svoj dvor pozivao narodne pesnike. Tim pevačima, koji su naše narodne pesme pevali još od 13. veka, isplaćivao je "debele honorare", pa neki misle da je i to možda uticalo da postane veliki narodni junak. Drugi smatraju da je stvaranju legende doprineo i inok koji je na spoljnom zidu Markovog manastira u Sušici kod Skoplja, naslikao lik idealnog hrišćanskog junaka, kome anđeli sa neba donose oružje i oklop. To je bilo unikatno i zapamćeno u narodnom predanju i poeziji. Prva pesma o Marku je, međutim, iz Dalmacije. Govori se o nekom slepom ratniku koji je kao starac u Splitu na pijaci otpevao pesmu o Kraljeviću Marku. To je bilo 75 godina posle Markove smrti.

* Kako je izgledao, je li bio junačina sa topuzom?

- Bio je onakav kakvim ga predstavlja portret iz manastira Svetog Dimitrija, kojem je bio pokrovitelj. On je bio naslikan za života, pa umetnik nije smeo da odstupa od njegovog lika jer se znalo kako Marko izgleda. On je bio visok, ozbiljan, imao dvostruku bradu, brkove i dugačku kosu. Ono sve što je nastalo kasnije, nije istorijski verodostojno.

* U čemu je bila suština njegove istorijske drame?

- U raspadanju Dušanovog carstva, Marko je odigrao veoma pozitivnu ulogu. Pošto je za života Uroš pristao da Markov otac Vukašin postane srpski kralj i njegov savladar, Vukašin je odmah krunisao Marka za mladog kralja, što je za srpsku vlastelu tada značilo da dinastija od Nemanjića prelazi na Mrnjavčeviće, jer Uroš nije imao dece. Pošto su Vukašin i njegov brat Uglješa bili iz Huma i od Dušana nasledili južne pokrajine, pogotovo raška, srpska vlastela nije htela nipošto da prizna novu dinastiju. Čim je Vukašin sa Uglješom stradao u bici na Marici 1371. Marko se odmah krunisao za kralja, ali niko od velikaša nije želeo to da prizna. Razlog zbog koga je Marko postao epska ličnost, veoma prihvaćena u narodu, jeste i u tome što je odmah posle smrti oca, koji je imao veliku teritoriju unutar Dušanovog carstva, izgubio Peć, Prizren, Skoplje, Novo Brdo, Prištinu i Ohrid, ali ne od Turaka, već od srpskih plemića. Samo za tri godine izgubio je sve trgove i gradove, sem Prilepa.

* A njegova lična drama?

- Imao je dosta problema sa ženom, koja ga je na kraju i ostavila. Bio je oženjen ćerkom Preljubovom, koji je bio Dušanov velikodostojnik. Zvala se Jelena, a posle Preljubove smrti, njena se majka preudala za Radoslava Hlapena, srpskog velikaša sa posedom u severnoj Grčkoj. Jelena, koja mu je u miraz donela Hlapen, je da će mislila je oženiti jedan od braće Balšića, koji su napali taj posed, a ona im se pridružila. Međutim, Marko nije dozvolio da se vodi rat zbog toga što ga je žena ostavila, već se vratio u Bitolj i Prilep. Rekao je da neće da izgubi nijednog ratnika zato što je njegova sujeta kao muža povređena. Velika je stvar da je kao državnik mogao da ostavi svoje lične probleme sa strane i nije oko toga terao inat ni sa kim.

Mrnjavčević Marko

* Postoji li u romanu i lik Markove majke?

- Naša narodna poezija je njegovu majku zapamtila po njenom monaškom imenu Jevrosima, kada se zakaluđerila posle Vukašinove smrti. Istorijsko ime joj je Aljena. Kao udovica bila je u veoma dobrim odnosima i sa Markom i sa troje njegove mlađe braće. Bila je dobra majka i neko vreme je Marko nju slušao oko vođenja prilepskog kraljevstva, jer je bila veoma uticajna i mudra žena. Sve drugo što piše u narodnim pesmama je izmišljeno. Marko nikada nije jurio rođake oko crkve.

* U kakvim je odnosima bio sa braćom?

- Jedan njegov mlađi brat je otišao kod Balšića i bio komandant Skadra. On im je čuvao severne granice, a oni su Marka napali na jugu, a da njegovog brata o tome nisu obavestili. Dva mlađa brata su bili vazali ugarskog kralja Sigismunda Luksemburškog. Nadživeli su Marka. Zna se da je jedan od njih poginuo u turskom napadu na Ugarsku, a za drugog da je podigao neke rezerve srebra koje je Marko imao u Dubrovniku, posle čega mu se gubi trag.

PODRŠKA NARODA I VLASTELE

ZA Markovog života, Turci su se držali obećanja da neće pljačkati po njegovoj prilepskoj kraljevini, niti dovoditi svoje naseljenike. Čim je Marko stradao u bici na Rovinama, kao turski vazal, boreći se protiv Vlaha i Mađara, njegova kraljevina postala je deo turskog carstva. I po tome je bio unikatan među srpskom vlastelom svoga doba, pa su ga narod i niže plemstvo preobratili u Kraljevića Marka, koji nije ograničen ni vremenom ni okolnostima. On je u epskoj poeziji prijatelj čak i sa Sibinjanin Jankom, Janošem Hunjadijem, koji je živeo 200 godina kasnije.

ZAŠTO NIJE BIO NA KOSOVU

TURCI su pomno pratili šta se dešava među srpskom vlastelom i nudili za njihove međusobne sukobe svoje najamnike. Marko se, i pored svega što je izgubio od Brankovića, Balšića, Lazara Hrebeljanovića, ni jedanput nije okrenuo Turcima i tražio plaćene vojnike. Kada je konačno pozvan kod sultana Murata Prvog u Edirnu, pitali su ga zašto je on jedini hrišćanski vladar na Balkanu kome kradu posede, a ne traži najamnike. Turci su sumnjali da su tu možda Mađari umešani, a on im je odgovorio da za najamnike nema para. Tada su napravili ustupak kakav nisu dali nikome od srpske vlastele: Marko je postao vazal, ali su ga sačekali pet godina da plati prvi danak i Murat mu je obećao, zato što je krunisani srpski kralj, da ga neće zvati u rat protiv naše vlastele, već samo protiv Ugara, Vlaha, Bugara i Grka. To je razlog zašto Marko nije bilo na Kosovu. Turci ga nisu ni zvali.