Stefan Milenković: Nikada nisam prestao da budem dete

NAŠE čudo od deteta s violinom odavno je stasalo u gospodski šarmantnog virtuoza. Stefan Milenković (39), rođenjem Beograđanin, jedan od najprepoznatljivijih violinista današnjice, neumorno nastupa na svetskim scenama i festivalima, sarađuje sa najvećim orkestrima i umetnicima. Već četvrt veka ne živi u Srbiji, ali nam se često vraća.

Posle nedavnog koncerta u Novom Sadu, kojim je podržao Srpsku Atinu u težnji za titulom evropske prestonice kulture, svirao je u Makarskoj, a sada je već u Čikagu. Niz godina proveo je u Njujorku, a od prošle godine je na čikaškoj adresi. Predaje na tamošnjem Univerzitetu Ilinois, a njegovi studenti već nižu velike uspehe u svetu.

* Novosađani su vam zahvalni jer ste u svoj zgusnuti raspored uspeli da udenete koncert za njih...

- U Novom Sadu imam mnogo prijatelja i uvek se tu prijatno osećam. To je grad koji je u suštini uvek i bio prestonica kulture, tako da sam bio veoma srećan što sam mogao da se pridružim inicijativi od samog početka.

* Poslednjih godina svirate i na električnoj violini, sarađujete sa drugim i drugačijim umetnicima. Da li zbog znatiželje za nešto novo ili možda savremena publika sve manje ima razumevanja za “ozbiljno” izvođenje ozbiljne muzike?

- To su, pre svega, moji lični muzički interesi, opet sve u svrhu mog umetničkog razvoja kao klasičnog violiniste. Sigurno ti iskoraci pomažu širenju interesovanja publike koja dolazi na klasične koncerte, jer je u jednom trenutku percepcija bila da je to jedan relativno mali broj ljudi, pripadnika nekakve “elite”. Po mom mišljenju, to je pogrešno tumačenje, koje pre svega šteti samoj klasici. Da li svi oni koji gledaju filmove imaju dramski fakultet ili režiju? Naravno da ne, što nas i dalje ne sprečava da donesemo mišljenje o nekom filmu. Tako je i u muzici.

* Koliko su internet i društvene mreže učinile tu muziku dostupnijom publici?

- Kao i sve drugo, i klasična muzika doživljava transformaciju zbog društvenih mreža. Ali to nije transformacija same muzike, koja je, naravno, bezvremena i koja nema potrebu da se menja - već njena prezentacija. Sigurno je pozitivno to što veliki broj ljudi u svakom trenutku može da bude upoznato sa vašom umetnošću. To ponekad izaziva i svojevrsno zasićenje tržišta, i kao i u mnogim drugim stvarima danas, osećaj da je biti poznat i biti dobar u onome što radite ista stvar. Drugim rečima, čini mi se da mnogi danas više teže tome da budu poznati, nego da budu dobri u onome što rade.

* Kakvo iskustvo imate iz profesure - da li su mladi muzičari nestrpljivi, gladni uspeha preko noći?

- Najčešće su mladi danas svesni onoga što se od njih očekuje, i što posvećenje muzici zahteva. To nije nimalo lak put, i podrazumeva mnogo truda, žrtve i rada. Ali ja sam uvek fasciniran činjenicom da neko mlad odluči da se bavi umetnošću, jer je u današnjem svetu, koji se vrti u oluji senzacionalizma, težnja ka nečem plemenitom nešto veličanstveno. Zato sam i posvećen pedagogiji, jer smatram da je moja dužnost da pomognem mladima da što više istraju i uspeju na tom putu.

* Kakav osećaj danas imate kada stanete pred publiku?

- Scena je za mene jedno od retkih mesta gde se osećam potpuno slobodno.

* Da li zažalite što vam detinjstvo nije proteklo kao drugoj deci?

- Ne mogu da kažem da mi je nešto posebno nedostajalo u detinjstvu. Od početka je moj život bio organizovan, zahvaljujući mojim roditeljima, ali je u taj raspored bilo uključeno i detinjstvo. S druge strane, ništa nisam propustio kao dete a da to posle nisam višestruko nadoknadio. Možda još nadoknađujem, jer u suštini, nisam nikada ni prestao da budem dete. Zaključak je da imam jedno od najboljih i najdužih detinjstava, koje traje više od 30 godina!

* Smeta li vam slava?

- Ponekad, ali generalno nastojim da izbalansiram javni život sa privatnim. U suštini, ni najmanje me ne interesuje život “selebritija”, pa mi se čini da, shodno tome, javnost možda ima i više uviđavnosti prema mojoj privatnosti.

* Svirali pred Reganom, Gorbačovom, papom... Postoji li još neka ličnost kojoj biste da priredite koncert?

- Sigurno ima velikih ljudi pred kojima bih uživao nastupajući, ali generalno gledam na publiku kao na jedno veliko energetsko telo, ne kao na pojedinca. Odnosno, smatram da je svirati za Regana, Gorbačova ili papu isto toliko važno i lepo kao i svirati za bilo koga drugog.

* Kada vas pitaju odakle ste - kako glasi vaš odgovor?

- Kažem da sam iz Beograda.

* Kako se “nosite” sa lošim vestima o ratovima, migrantskoj krizi?

- Strašno je to koliko nevinih ljudi strada i pati danas zbog globalne politike. Činjenica je da je u poslednje vreme svet ušao u kompleksnu situaciju povodom nekih pitanja, ali ako se malo pogleda istorija - ili čak i vesti u poslednjih nekoliko decenija - uočava se jedan šablon koji prati čovečanstvo i geopolitičke odnose. Svako od nas ima potencijal da se razvije u najdivniju, ali i najstrašniju osobu, jer ne možemo uvek birati ono što nam se događa, ali skoro uvek možemo uticati na to kako reagujemo na ono što nam život servira.

* Godinama ste u prilici da pratite Srbiju sa strane. Kakve promene uočavate?

- Deluje mi da se stvari razvijaju u pozitivnom pravcu, iako sam isto tako siguran da nije lako i da smo mi ipak prošli jedan težak period u istoriji za koji je potrebno vreme, ali i rad prema oporavku.