Anja Suša: Teatar je sigurno sklonište u podeljenom svetu

REDITELjKA Anja Suša uveliko gradi pozorišnu karijeru u skandinavskim zemljama. Očekuju je premijere u Švedskoj i Danskoj, ipak, septembarske dane provešće poslednji put na funkciji selektora Bitefa - mestu koje je s Jovanom Ćirilovim delila poslednjih desetak godina. Iza nje je i dugogodišnje upravničko iskustvo (na čelu “Duška Radovića”), ali ubuduće želi da se bavi samo svojom osnovnom profesijom. Ipak, kakav je njen pogled unazad, na poslednju festivalsku deceniju i sopstveni angažman?

- Sa sigurnošću znam da je u tom periodu Bitef uspeo da povrati svoju poziciju i međunarodnu vidljivost koja je bila znatno smanjena tokom ratova devedesetih. Akcentovanjem regionalne ponude u okviru svoje uobičajene internacionalne ponude, uspeo je da zainteresuje mnoge pozorišne radnike, koji mu se u sve većem broju vraćaju. Mislim da je u tom periodu, Bitef stabilizovao pomalo uzdrmanu, ali ipak suverenu poziciju koju je imao u prvih dvadesetak godina postojanja i da je dobro što se nikada nije napajao mitom o sopstvenoj “slavnoj prošlosti” već je nastavio potragu za novim identitetima. U tom smislu, iako već sredovečan, Bitef je, zapravo, uvek ostao svež i mlad. Takav je i duh onih koji su radili i rade na festivalu. Pre svega, Mirin i Jovanov.

* Do sada ste imali prilično raznoliku karijeru: rediteljsku, upravničku, menadžersku, selektorsku...

- Pozorištem sam počela da se bavim veoma rano, već sa dvadesetak godina i vrlo rano sam se našla na nekim odgovornim pozicijama: prvo u “Radoviću”, pa u Bitefu. Sada vidim da je to bilo i ranije nego što je bilo dobro za mene. Već kao vrlo mlada morala sam da naučim da se nosim sa ogromnim odgovornostima koje donosi upravljački rad. Upravo zbog tog iskustva ja se, nasuprot većini ljudi koji s vremenom akumuliraju funkcije i moć, svesno lišavam tog tereta koji neki smatraju privilegijom. Radije se opredeljujem da, umesto skromne plate i socijalnih susreta sa pogrešnim ljudima na pogrešnim mestima u pravom trenutku za njih, imam slobodu i put pod nogama.

* Radili ste sa alternativnim trupama (“Torpedo”), festivalskim produkcijama (Belef), instuticionalnim pozorištima. Koji je angažman najinspirativniji?

- Svaki od njih. Baš svaki, u datom trenutku i datim okolnostima. Nisam pozorišni snob i nije mi važno gde radim, već šta i s kim. I važna je radost. Bez nje je sve besmisleno. Poslednjih godina imam sve više mogućnosti da biram, i to je divno. Lepo je raditi na različitim jezicima. Za mene je pozorište kao neka vrsta Vavilonske kule, a to je u svetu koji se deli i usitnjava, jedno od retkih sigurnih ili makar prividno sigurnih mesta. Što nije malo, jer i privid može da okrzne realnost.

* U poslednje vreme često režirate van Beograda - u regionu i Evropi. U čemu se taj rad razlikuje u odnosu na naše prilike?

- U mogućnosti dugoročnog planiranja, održavanju obećanja, poštovanju dogovora, posvećenosti i potpunoj fokusiranosti glumaca i reditelja na pozorište u kom su angažovani. I za šta su, za razliku od naših, adekvatno plaćeni. Sve drugo, što zavisi od samih umetnika, zapravo je isto. Dobri glumci su svuda isti. Kao i loši. Politika svuda ima upliv u sve sfere života, ali nigde ovako banalan i nekompetentan kao kod nas.

* Trenutno režirate u Švedskoj i Danskoj, o kakvim se projektima radi?

- Upravo nastavljam s probama u Gradskom pozorištu u Helsingborgu, gde režiram briljantan tekst Volframa Loca “Urnebesna tama”. Biće to skandinavska premijera ovog teksta, koji ćemo potpuno slučajno i nezavisno od moje produkcije, moći da vidimo i u izvođenju bečkog Burgteatra i na Bitefu. Potom me čeka rad na divnom francuskom tekstu, koji je nedavno u filmskoj inscenaciji Ksavijera Dolana osvojio Gran-pri na Kanskom festivalu, “Sam kraj sveta” u Gradskom pozorištu u Upsali (takođe skandinavska premijera ovog veoma poznatog teksta). Krajem januara počinjem sa probama Čehovljevog “Višnjika” u Gradskom pozorištu u Geteborgu. Sledećeg leta radiću u pozorištu Republik u Kopenhagenu.

* Koje teme i autori su aktuelni na tamošnjem repertoaru i koliko imaju dodirnih tačaka sa naslovima u našim teatrima?

- Osnovna razlika je što je scena veća i razuđenija, kao i maksimalno decentralizovana. Ima više novca i za institucionalna pozorišta i za nezavisnu scenu, što stvara osećanje raznovrsnije ponude. Više je i pokušaja i promašaja, ali i pozitivnih iznenađenja. Što se tiče repertoara, on je, kao i ovde, pretežno zasnovan na dramskom tekstu i često se postavljaju slični naslovi - naročito kada je u pitanju savremena drama. Ta razlika je pre nekoliko godina bila znatno manja jer je i naša produkcija bila bogatija i raznovrsnija, postojao je zvanični budžet za međunarodnu razmenu koji je prvi ukinut u takozvanoj štednji.