Moderni klasik stiha

U sredu, pre dvadeset godina, umro je Ivan V. Lalić (8. juni 1931. - 27. juli 1996), čije je delo obeležilo srpsku književnost na kraju prošloga veka. Dve decenije pesnikovog odsustva nisu naškodile njegovoj poeziji. Naprotiv, u protekle dve decenije, ona se - i kod čitalaca, i kod književnih tumača potvrdila kao jedan od naših pesničkih vrhova, a njen autor kao nesumnjivi moderni klasik.

Lalić je, po sopstvenom svedočenju, pesme pre zapisivanja dugo nosio u sebi i potom veoma retko intervenisao u samom tekstu, što njegovi rukopisi potvrđuju. Pisao je uglavnom naliv-perom, crnim mastilom, u knjigama-maketama, sa odšampanim koricama i belih stranica, kakve se u vremenskoj stisci prave za sajmove knjiga.

U rukopisnoj zaostavštini Ivana V. Lalića ostalo je nekoliko završenih a neobjavljenih pesama. One su u međuvremenu priređene i objavljene. Doduše, sačuvana je sveska u kojoj su njegovi najraniji stihovi, nastali pre prve zbirke "Bivši dečak", koje zaista sa razlogom nije hteo da objavi. I tu pesnikovu volju treba poštovati.

U vreme pisanja zbirke "Krug" (1968) nastali su neobjavljeni soneti "Žrtva", "Senka", "Zrak" i "Ilovača" (svi napisani 1966), a zajedno sa pesmama zbirke "Smetnje na vezama" (1975) napisan je u slobodnom stihu "Podatak o Sizifu" (1970).

"Podatak o Sizifu" zapisan je bez ijedne izmene: nastao u vreme tadašnjeg nacionalnog pomeranja i buđenja, on peva istovetnost Sizifove i sudbine srpskog naroda (motiv potom izvanredno variran u antologijskim pesmama "Vojničko groblje" i "Plava grobnica"). To što nije tada objavljen možda može da ukaže na neke od momenata tadašnjeg kulturnog i političkog života, ali to su samo pretpostavke. Jer Lalić je bio tih, ali ne i plašljiv pesnik, za šta mogu da se navode brojni primeri.

Teško je pretpostavljati zašto nije objavio sonetne pesme. Zanimljivo je da su u njima vršene znatne izmene: očito da im je pesnik i posle zapisivanja tražio pravi oblik. Da li je bio zadovoljan tim izmenama? Ili se nisu uklapali u knjigu u koju trebalo da uđu? Ali u budućim sabranim pesmama sve one, zajedno sa još dve-tri pesme koje je objavio u periodici, ali ih nije uneo u zbirke, imaju svoje mesto. Zato je veoma važno da, u skorije vreme, dobijemo kritičko izdanje Lalićeve poezije. Taj čin bi bio ne samo vraćanje duga pesniku, nego i znak zrelosti naše kulture.

MOTIV MRTVIH

STROGOG oblika i dubokih, ponornih slika, komunikativna i neprozirna, u pravom smislu njegova pesma. U njoj su na delu prepoznatljivo pesnikovo versifikacijsko umeće i u njegovoj poeziji tako čest motiv mrtvih. Osetljiva pesnikova čula poništavaju granicu ovoga i onoga sveta ("Glasovi mrtvih. To nisu mrtvi glasovi. Ko čuje / Glasove mrtvih", pevao je rani Lalić) i glasove mrtvih prepoznaju u najsuptilnijim zvucima u prirodi. Još više: oni koji su postali nedodirljivi brane nas od užasa, dajući našem postojanju najviši i najbolniji razlog.