Leoneovi špageti za sva vremena

KADA je popularnom holivudskom glumcu Eliju Valahu njegov agent preneo poziv iz Evrope i molbu da učestvuje u "sumnjivom" projektu, ništa nije nagoveštavalo početak ispisivanja jedne od najupečatljivijih stranica filmske istorije.

- Kaže mi agent: "Ima neki italijanski režiser koji hoće da snimi vestern?" - prisećao se svojevremeno Valah tih dana. - A ja sam ga pitao: "Kako Italijani mogu da prave vestern?!"

Tek kada je čuo da je u pitanju "špageti vestern", slavnom glumcu je to zazvučalo kao "havajska pica", za šta nikada nije čuo, i što je delovalo prilično besmisleno.

Bio je to, međutim, poziv Serđa Leonea, koji je iza sebe već imao filmove "Za šaku dolara" i "Za dolar više", i veoma dobro je znao šta radi. Valah je video nekoliko inserata iz ovih naslova, posebno mu se dopala špica na kojoj pištolj puca u Leoneovo rediteljsko ime, prelomio, otputovao u Italiju i upoznao velikog autora koji mu je ličio na medu:

- Sledeće čega se sećam, bilo je da ležim na konju, a vuče me Klint Istvud!

Ostalo je legenda. Leone je 1966. snimio treći deo antologijske vestern trilogije, epsku priču pod nazivom "Dobar, loš, zao", koja tačno pola veka ne silazi sa ličnih i objektivnih lista najboljih filmova svih vremena. Majstor za kamerom Tonino Deli Koli, krupni kadrovi, duge scene, sugestivni zvukovi u segmentima bez dijaloga, bezimeni junak Klint Istvud (u ovom filmu nazivan i Blondi), koji je postao simbol usamljenog, inteligentnog pravednika, harizmatični negativac Li van Klif sa "anđeoskim očima", blistava muzika Enija Morikonea, napravili su džinovski uticaj na film i popularnu kulturu. Za Kventina Tarantina "Dobar, loš, zao" je najveće dostignuće u istoriji filma.

- Ovaj film je napravljen na vrhuncu klasičnog holivudskog vesterna i uticaja koji je imao u svetu. Nekoliko godina posle Hoksovog "Rio Bravo" i Fordovih "Tragača" i pogotovu "Čoveka koji je ubio Liberti Valansa", koji su na neki način kao i "Šejn" slavili heroja otpadnika, autsajdera koji nije mogao da je asimiluje u društvo. Leone je paradigmatičan primer kako je Evropa bila fascinirana mitologijom vesterna (špageti vesterni, stripovi u izdanju Serđa Bonelija, onda u Francuskoj "Talični Tom", "Poručnik Bluberi"....). Leone i njegovi epigoni su osvežili žanr, dodajući mu ironiju, treš i kemp - kaže, za "Novosti", dr Aleksandar S. Janković, profesor istorije filma na FDU.

Međutim, po njegovim rečima, svojstvenu liriku u korelaciji sa muzikom Enija Morikonea imao je samo Leone:

- Takođe, Leone je imao sreće da dobije i glumce poput tada još uvek relativno anonimnog Istvuda ali i Elija Valaha, Lija van Klifa, kasnije i Čarlsa Bronsona i pogotovu Henri Fondu kao negativca. Njegovi filmovi, a naročito "Dobar, loš, zao" su nosili neku začudnost koju nisu imali klasični žanrovski obrasci američkog vesterna: odnos prema glavnom liku, pitoresknost negativaca, specifičan zaplet i ingenioznu muziku maestra Morikonea. Leone je bio i ponašao se kao fan, kao ljubitelj američkog filma i popularne kulture kao takve. A, kako se radi o sredini šezdesetih, ceo taj multi-kulti uticaj se fino uklopio i u fenomen špageti vesterna.

I sam Klint Istvud je na početku snimanja bio skeptičan i govorio: "Ili će ispasti dobro, ili neće ništa valjati. Sredine nema". Film je zaradio dvadeset puta više od početnog budžeta, ušao u sve enciklopedije, a njegova muzika u sve mobilne telefone. Gledajući ponovo i ponovo ovaj film od sredine ili početka, ili samo nezaboravni finalni obračun Dobrog, Lošeg i Zlog na groblju "Sed Hil", jasno je i posle pedeset godina da je Serđo Leone stvorio remek-delo umetnosti pokretnih slika.

FENOMEN SVETSKE KULTURE

Nama je, kaže Aleksandar S. Janković, italijanska kultura uvek bila bliža nego američka, makar u tom inicijalnom periodu posle Drugog svetskog rata kada se rokenrol još nije zapatio na ovim prostorima:

- Od neorealizma pa do špageti vesterna. Od San Rema do Alana Forda. Takođe, ta karikaturalnost likova, njihova fizička živopisnost je bila zavodljivija od fordovskih mitoloških kadrova ili hoksovskog mačizma. Jednostavno, kao i Francuski novi talas koji se pojavio pet godina pre ovog filma, a predstavljao je novo i sveže čitanje klasičnog Holivuda, tako se pojavio i Leone i fenomen špageti vesterna. Prvi put da Evropa koja je izvornik čitave zapadne, pa čak i svetske kulture, postane tek puki obožavatelj američke kulture koju je i sama stvorila. To je još jedan dokaz da se istorija umetnosti pa i filma kreće ciklično.