Sa Kalemegdana u budućnost

DVA su povoda zbog kojih je ove nedelje britanski umetnik Ričard Dikon gost Beograda: predavanje koje je održao o londonskoj art sceni, kao trenutnom svetskom lideru i važniji, potpisivanje ugovora za Most na Kalemegdanu, projekat na kome već celu deceniju radi sa svojim beogradskim kolegom - skulptorom Mrđanom Bajićem. Kako u razgovoru za “Novosti” objašnjava nosilac jedne od najprestižnijih nagrada “Tarnerove” i drugih značajnih priznanja, razlog zbog koga se čitavu deceniju čekalo na realizaciju tog projekta možda leži i u tome što su “dva umetnika ponudila nešto što im nije traženo”.

- Prvobitna ponuda "Beogradske tvrđave" bila je da napravim skulpturu za park, a moj predlog je bio da se nađe način da sarađujem sa Mrđanom Bajićem - otkriva nam Dikon. - Onda smo nas dvojica počeli da istražujemo šta bismo mogli da uradimo zajedno, kako da uđemo u park sa svojim apstraktnim delima, i to sa reke. Rodila se ideja o pešačkom mostu i dve skulpture koje bi stajale jedna do druge, a onda se postupno razvila u sadašnji projekat. Činjenica da smo dobili podršku je od pomoći jer znači da su administracija i oni koji vode grad otvoreni za zanimljive ideje.

* Šta će vaš most “povezati”?

- Svi mostovi su jake metafore i veličanstvene građevine. Jedna od metafora koju sadrži naš je povezivanje prošlosti i budućnosti. Tvrđava tu predstavlja istoriju, a ono što je predviđeno da se izgradi na priobalju predstavlja budućnost. Drugo čitanje moglo bi da bude i da uspostavljamo kontinuitet, jer smo pronašli mapu po kojoj je postojala i ranije ruta kojom će ići naš most.

* Vaš projekat povezuje skulpturu i arhitekturu, sa kojim značenjem?

- Činjenica da projekat sadrži tu arhitektonsko-inženjersku konstrukciju, uz umetničku ekspresiju, zanimljiva je, ali ne i neuobičajena. Primer za to je Santjago Kalatrava, koji inžinjerstvo upotrebljava kao umetnički izražajnu formu, ili dalje u istoriji Ajfel. Dobar primer je i Tatljinov spomenik Trećoj internacionali. Postoje, dakle, istorijske paralele, ali ono što ćemo mi sagraditi neće biti retrospektivno, već prospektivno, okrenuto budućnosti.

* Za sebe znate da kažete da ste “fabrikator”, šta pod tim podrazumevate?

- U engleskom jeziku postoji igra sa značenjem reči “fabrikator”, jer predstavlja nekog ko pravi stvari, ali i onog koji ih izmišlja. Nikada nisam rekao da nisam skulptor. Delimično, to je počelo jednostavno: radio sam dosta skulptura koje su bile konstrukcije, a reč “fabrikator” mi je onda omogućilo da unesem pojam konstrukcije u ideju o skulpturi.

* U savremenoj umetnosti u kojoj ne postoje jasne žanrovske granice, manje-više svi umetnici su “fabrikatori”...

- Osim slikara. Kada sam počeo da studiram, skulptura je bila umetničko polje koje se veoma razvijalo. Ljudi su na vajarstvo gledali kao na otvoren prostor, jer je sve moglo da bude skulptura. Onda smo došli u situaciju da ukoliko je sve skulptura, više ništa nije skulptura. Opasnost od pomeranja granica u umetnosti je u tome što se gube definicije. Slikari su, međutim, samo nastavili da budu slikari, jer su njihova aktivnost i materijal definisaniji. U skulpturi postoji ta ideja o povezivanju prostora i vremena, o mogućnostima upotrebe različitih materijala, proširenog polja izražavanja. Ali desilo se da je prošireno polje ostalo, dok se skulptura srušila. Još o sebi razmišljam kao o skulptoru, jer mislim da je još moguće da objekti imaju značenje.

* Savremena umetnost je u većem delu ostatka sveta nešto što je manje čitljivo običnim ljudima, namenjeno eliti. Šta se desilo da je u Londonu postala veoma popularna kod najšire publike?

- Možda i najzanimljivija stvar koja se desila u razvoju londonske scene je taj transfer sa ograničenog broja zainteresovanih na masovnu publiku. Ne bih tačno znao da objasnim čega je to rezultat, osim možda potrebe da se izađe u svet, bude senzacionalan u javnosti, ali ne sticanjem publiciteta po svaku cenu, već dobrim radovima. To se uklapa u promene koje su se desile u celom svetu, u kome je slava nešto što je postalo vrednost sama po sebi.

* Naslov predavanja koje ste održali u KCB - “London calling” budi asocijacije na vesti koje su se tokom Drugog svetskog rata slušale širom tada porobljene Evrope.Šta ovih danas javlja Radio London?

- Politička situacija u Britaniji je veoma haotična i zbunjujuća. Prošlo je tek nedelju dana od referenduma, a čini se kao da je prošla cela godina, a izmešane su poruke koje stižu. Ne mogu više ni da čitam vesti.

* Kako će ta politička situacija uticati na umetnosti?

- Trenutno ne mogu ništa da predvidim. Ali je zanimljivo da je Tejt modern otvorio svoju novu zgradu pre dve nedelje, što je bilo veliko pokazivanje stava o društvenoj ulozi umetnosti. Svoju kolekciju oni su proširili široko izvan kruga zapadnih umetnika i poslali jaku poruku o globalizaciji umetničke scene. Samo nedelju dana kasnije, sa rezultatima referenduma, stigla je jedna potpuno drugačija poruka, koja okreće leđa svetu.