Nebojša Kuzmanović: Autošovinizam u umetnosti

VELIKA snaga, i pri tome veliki napor, potrebni su da se ne podlegne iskušenjima svetovnog sveta, iskušenjima koja uspavljuju čula i um. Onima kojima su boginje umetnosti vodilje mogu da računaju na blagodat da će prepoznati LEPOTU tamo gde je ona zarasla u koprivu, a samo odabrane možemo videti kao pobednike nad prolaznošću sveta, jer oni lepotu i ljubav vide posvuda. Lepota i ljubav su u njima i oni sami su LjUBAV. Kako je takvo stanje retka privilegija, ostalima koji mu se približavaju - kao što su umetnici i filozofi - ostavljeno je da nam, uz pomoć antičke boginje sećanja Mnemozine, pokazuju put kako ne bismo ostali u Kantovoj samoskrivljenoj nezrelosti.

Problem sa današnjom kulturom, a naročito sa pozorišnom umetnošću, na srpskim pozorišnim daskama, jeste u tome što, uprkos tome što u Talijin hram dolazimo naoružani lepotom, ne uspevamo i da lepotu vidimo, pronađemo i osetimo. Razlog tome vidim u ideologiji pobune kojom su naši dramaturzi, reditelji, selektori i upravnici inspirisani. Namerno ne kažem glumci, jer oni, uglavnom, igraju sve uloge koje su im dodeljene i podeljene. Pobuna je naravno sveto pravo kojim je čovek, a naročito umetnik, naoružan. I uz njenu pomoć on vekovima uspeva da preskače horizont sadašnjosti, ali i horizont očekivanja savremenog čoveka, i stvara novum. Godinama sam verovao da se iz pobune, kroz skok i uz pomoć estetike lepog stvaraju lepa i dobra umetnička dela, koja su po meri čovekove duše.

Međutim, prateći našu današnju pozorišnu produkciju, i to pre svega na daskama Srpskog narodnog pozorišta i "Sterijinog pozorja", ovih dana sam konačno shvatio, iako sam to intuitivno osećao odavno, da se naši dramaturzi, reditelji, upravnici i selektori ne rukovode estetikom lepog, već estetikom ružnog. I naravno, iako se u vidljivoj ravni oni pojavljuju kao nezavisni intelektualci i stvaraoci, u onoj nevidljivoj se pokazuje da su oni ipak u službi atlantističkog Moloha, koji ideologijom ružnog radi na dekonstrukciji tradicionalnog pogleda na svet, koji u srpskom narodu, uprkos svemu, još postoji. Da li oni to rade svesno (pa recimo reditelji i dramaturzi dobijaju 20.000 evra po predstavi) ili nesveno (rade iz ubeđenja), u krajnjem slučaju nije ni važno, jer su posledice njihovog delanja pogubne.

Kada spojimo ideologiju pobune, estetiku ružnog i "stokholmski sindrom" (po kome su Srbi odgovorni za sva zla ovog sveta, a i zato što ih je NATO bombardovao, pa zato sada vole svog okupatora) onda, kao konačni produkt, dobijamo to što gledamo na našim pozorišnim scenama: negiranje svega postojećeg, pesimizam, autodestrukciju i autošovinizam. Paradigmatični primeri su "Princip (Mali mi je ovaj grob)" Biljane Srbljanović, Andrićeva "Na Drini ćuprija", koju je režirao i "pisao tekst" Kokan Mladenović, i Sterijini "Rodoljupci" u režiji i scenografiji Andraša Urbana.

U sva tri dela ideologija autošovinizma jeste ona osnovna nit kojom su predstave prožete. Njihovim novim čitanjem istorije Gavrilo Princip je postao terorista (Srbljanović), Republika Srpska je genocidna tvorevina (Kokan Mladenović), a rodoljublje je definitivno profesija hulja i podljudi (Urban).

Naravno da je Čoveku, a posebno umetniku, demijurškim putem data sloboda da bude slobodan u svakovrsnom izražavanju, a posebno umetničkom, pa bilo ono i ovako autošovinističko. Ali je ta ista sloboda data i, ponekom, gledaocu da primeti da; dok pozorište gori, u kjerkegorijanskom smislu; srpska pozorišna publika frenetično aplaudira onima kojima su rodoljublje i borba za nacionalnu slobodu predmet poruge. Pa tako i sama postaje saučesnik ideologije autošovinizma, koja je projektovana u atlantističkoj kuhinji.

Godinama bežimo od istine, zaogrnuti opsenama i samozavaravanjem živeći od atlantističko-europejskih obećanja i šarenih laža. Nadajući se da ćemo postati lepi, visoki, plavi i bogati. Ali avaj! Od toga biti ništa neće, jer Gospode, nama treba pokajanja, vere i nade, ali nadasve snage, da se uzdignemo iz blata prevara, samoobmana, izdaja i licemerja - kako bismo prestali da budemo podljudi i postali Ljudi - dostojni svojih viteških predaka.

Uprkos našoj neveseloj stvarnosti zaista verujem da ništa nije propalo kad sve propalo je i da će se uskoro u srpskom narodu probuditi duh novog nacionalnog optimizma i blohovske nade. Bez kojih nam nema života, jer šta nam vrede sva blaga ovog sveta ako duši svojoj naudimo.