U Koraćici, rodnom selu Bate Živojinovića: Bio je ljudina, nema toga kome nije pomogao

GDE ste seljaci, ko plaća turu?!

Viknuo bi Bata, kad prođe kroz svoju rodnu Koraćicu. I smeh bi se razlegao. Voleli smo ga svi koji smo ga znali, sa kojima je znao da se zapriča, ismeje, zapije i osvane.

Ovako o Bati govori Radan Aleksić Moca, vlasnik restorana "Tenesi" na Kosmaju, gde je čuveni Valter voleo da provodi vreme.

- A nema kome nije pomogao, nešto završio - seća se gazda Moca svog velikog prijatelja. - I ja sam na spisku onih koji su mu zahvalni. Srećan sam što sam ga poznavao, što sam imao čast da mu budem prijatelj. Žena me jutros zove i javlja da je Bata otišao. Sedeo sam u kolima i plakao kao malo dete.

A umeo je Bata mnogo više da razveseli, da nasmeje. Milion štosova, anegdota za pamćenje.

- Voleo je Koraćicu, voleo je svoju rodnu kuću, ove ljude ovde - nastavlja Moca. - Decu pogotovo, a sve ih je oslovljavao sa Kure. A oni, čim ga vide, potrče da traže autograme. Potpisuje se Bata bez reči, što da ne, kako je govorio - to ne boli. Poznavao sam ga celog života. Prijatelji smo kasnije postali. Voleo sam sa njim da pričam. On bi seo sam za sto u bašti, a ja bih mu se pridružio. Bilo da sam imao posla ili ne. Znao sam koliko ga boli što nije mogao Miljka da vidi i zagrli. To ga je razorilo. Lula mi je pričala da je te noći, kad se prvi put šlogirao, stukao tri kutije cigareta. Ozdvanjalo je hodnikom bolnice: "Miljo, sine!" A voleo sam i da se napijem sa njim, jer to je obavezno značilo mnogo smeha.

Iza crkve, u Ulici Đoke Pašića, u samom centru Koraćice prelepo, kao iz bajke, dvorište rodne kuće Bate Živojinovića. Pored živopisne stare kuće u kojoj je odrastao sagradio je i novu, u kojoj je sa porodicom i prijateljima provodio najlepše dane.

Prijatelj Radan Aleksić Moca

- Batica je bio legenda i od svih poznatih ljudi rođenih u Koraćici bio je najveći. Ljudina, nema većeg, legenda i mnogo pre ovog odlaska - kaže Bata Milošević, jedan od prvih komšija. - Naše ga selo pamti samo po dobru. Tradicija mu je bila važna. Nosio je dedino ime, baš kao što i njegov unuk "nastavlja" njegovo. Kao i njegov otac Dragoljub, i Bata je pekao rakiju, imao vinograde, pravio vino.

Prema Kosmaju, posle manastira Tresije, u selu Nemenikuće, kafana kod Nade i Tome bila je omiljeno Batino mesto u zavičaju. Na "njegovom" stolu, u uglu bašte, bokali sa ohlađenom vodom i belim vinom, tanjir sa jagnjećim prečnjakom, Batinom omiljenom "poslasticom". Gazdarica Nadežda Savić ne može da sakrije tugu što je ostala bez velikog prijatelja.

- Ne mogu da verujem da više neće ušetati ovde, sa svojom divnom porodicom koju je obožavao - priča Nada. - Poslednji put je bio ovde pre dve godine, kada je proslavio 80. rođendan, a prvi put je došao sa Ljubišom Samardžićem. Srećna sam što sam ga poznavala 30 godina i imala za prijatelja.

ČAŠĆAVAO

VOLEO je da popije, dok je mogao mnogo je pušio, a u kafani je često znao i da osvane, pa i da usred noći iz kafane zove i sopotsku policiju na piće i klopu - priča Moca. - Šalio se sa svima nama. Govorio je: "Ajde seljaci, vadite pare, ko će da plati piće." U stvari uvek je plaćao on i voleo je da čašćava.

250 AUTOGRAMA

NIKADA ga nisam videla neraspoloženog - priča Nada, gazdarica Batine omiljene kafane. - Uvek je imao strpljenja. Sećam se da su ovde boravili na ručku đaci na ekskurziji. Njih 250 je došlo da mu traži autogram! Svima se potpisao, šalio se sa njima, zasmejavao ih.